Zoran Radmilović
(1933-1985)
“Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala.”
Foto: Mikica Andrejić
(1933-1985)
“Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala.”
Kafana Koštana, jedna od najstarijih u Zaječaru, nekada je bila metonimija gradskog duha, svojevrsni trg – okupljalište umetnika, političara, trgovaca, radnika i ostalog šarenolikog življa, bez obzira na društveni status. Inače, prva kafana kod nas otvorena je 1522. na Dorćolu, dok London svoju dobija tek 1652, Marselj 1654, Beč 1683, Lajpcig 1699. itd. Kafane i mehane su kroz istoriju predstavljale značajne institucije, u njima je održan prvi sajam knjiga, prikazane su prve pokretne slike i prvi film, održane prve diletatantske (pozorišne) predstave, otpevana prva opera, osnovani prvi sportski klubovi, napisani i otpevani neki od najlepših stihova srpskih pesama.
U njima su se ljudi borili protiv čamotinje, u nemirenju sa svakodnevicom želeli da zaustave vreme, da dert leče uz svirku u vino i u zanosu tugovali za mladošću i prošlim vremenima i uspomenama od kojih su i dalje živeli.
Međutim, danas Koštana deli sudbinu ostalih kafana, mehana, krčmi. Njena delatnost i dalje jesu, strogim administrativnim jezikom rečeno i napisano (i pečatirano): usluge pripremanja i posluživanja pića. Danas ipak, „pripremanje“ - znači “skoknuti” preko puta do kioska i mušteriji kupiti šta mu več duša želi, a “posluživanje” uglavnom znači tromo skidanje slojeva prašine sa retko korišćenog inventara, uz neizbežne fatalističke komentare o sudbini ljudske vrste. Zapuštena, ruinirana i skoro zaboravljena, ona živi isključivo od entuzijazma vlasnice Vere Ristić, njene ćerke Ivanke i retkih posetilaca, i danas postoji kao sve bleđi muzej "onog nekad".
