Zašto se stidimo sopstvenog govora?

Kako reaguju ljudi kada čuju da je dijalekat kojim se služite drugačiji od onog standardizovanog, da malo “vuče na jug”? Za sve one sa severa i zapada, to što u jeziku “vuče na jug”, jesu zapravo dijalekti, kojima se govori na području juga i istoka naše zemlje. To su oni govori koje govornici drugih dijelekata karakterišu kao južnjačke (iako se njima ne govori isključivo na jugu) i za njih i njihove govornike vezuju niz karakteristika koje nemaju veze sa jezikom i u najvećem broju slučajeva su negativne.

Periferne oblasti Srbije se najčešće percipiraju kao zaostale, primitivne i neukusom zadojene (u odnosu na njen ostatak), a njihov govor kao smešan i neobrazovan. Po nečijem govoru možemo zaključiti odakle je on, a najlakše je prepoznati “južnjake” (taj izraz se najčešće upotrebljava iako nisu svi koji govore nestandardnim dijalektima sa juga). I najveći broj stereotipa za njih se i vezuje. Nije bilo studenta iz našeg kraja, koji je bio pošteđen dileme da li da govori na svom lokalnom dijalektu i suoči se sa svim predrasudama i šalama na svoj račun, ili da se asimiluje i postane korisnik standarda. Čak i kada počne da (najčešće, trapavo) koristi standard, on po povratku u zavičaj biva ismevan, pokondiren, i – kako to sve generacije neumorno naglašavaju – “udAra u bAndere”.

Kako objasniti da se na naš dijalekat gleda s podozrenjem, a da se pozitivno ocenjuje u filmskim i književnim ostvarenjima? Ruku na srce, iako TV serije i filmovi čine da nestandardni akcenti stignu do javne medijske scene i na njoj prosvedoče o bogatstvu govora našeg jezika, likovi koji se njima služe su najčešće obeleženi negativnim osobinama.

Tika Špic i i Đoša, Srećko Šojić, Radašin su bizarni i smešni likovi, koji čim napuste svoj matični prostor/selo, postaju groteskni i njihovi dijalekti svedoče o njihovoj neuspeloj urbanizaciji. Kada Mario Marko del Tintoreto, objašnjavajući svoje aristokratsko poreklo, ponosno pokazuje grb Tintoreto i pečat napuljskog kralja “s ukršteni mačevi i praporci”, Malina Vojvodić mu odgovara: “A i s padeži si, vidim, ukrstio”. Naravno, ispostavlja se da je grof u stvari Marinko Bidžić iz Medveđe, džeparoš i sitni prevarant.

Humor jeste jedna od prepoznatljivih karakteristika onih koji govore našim dijalektima. Način na koji govore je pripadnicima standardnih dijalekata smešan, otuda i ogroman broj viceva na račun toga. Otuda dolaze poteškoće da se njemu prenesu bilo kakve ozbiljne poruke. Teško je zamisliti nekog uzvišenog, hrabrog, plemenitog i poštenog junaka iz popularne kulture koji koristi tri padeža ili ne koristi infinitiv. Ukoliko tvorci serije nameravaju da naprave lika koji izaziva smeh kod publike, koji je primitivan, zaostao, neobrazovan, poslužiće se nekim “južnjačkim” dijalektom. Za pisce i scentariste on je prečica do komičnog efekta, replike ne moraju da budu naročito duhovite, sama činjenica da su na drugačijem dijalektu izgovorene - dovoljno je smešna. Postoji još jedna opasnost po narodne govore, pisci i scenaristi koji ih ne poznaju, pa ih improvizuju i tumače. U filmskoj adaptaciji “Ivkove slave”, dijalozi su puni govornih nelogičnosti, pa Kalča i Kurjak na momente zvuče kao da su iz “kruga dvojke” a ne iz Niša, krajem 19 .veka.

A šta je sa muzikom? Izvođači takođe moraju da biraju, hoće li se publici obratiti na standardnom jeziku ili na svom lokalnom dijalektu. I onda će ona ista publika koja za crnogorske izvođače kaže “Vau, kako im je interesantan govor, baš je autentičan i oslikava lokalni kolorit”, za dalmatinske izvođače kaže isto to, za za izvođače iz istočne ili južne Srbije reći će: “Vau, koliko su nepismeni!” Iako je Split periferija Hrvatske, a Zaječar (ili Niš) periferija Srbije, mi Dalmatince percipiramo kao egzotične ljude sa mora, a Nišlije kao “seljake”, Zaječarce kao “Vlahe”, “Bugare” itd. Naravno, postoje i primeri poput Stereo Banane ili Tetina iz Zaječara, koji su svoj identitet izgradili i kroz korišćenje lokalnog dijalekta, ali činjenica je da većina ljudi sa naših prostora razvija kompleks niže vrednosti i zbog takvog odnosa prema našem govoru snosi velike socijalne, psihološke i kulturne posledice, zato što im, bez obzira na njihove stvarne karakteristike, pripisuje niz negativnih osobina, koje ih šalju ka dnu društvene lestvice; a ogroman deo naše zemlje i kulturnog prostora doživljava kao jedno veliko selo.

Timočki dijalekat je najudaljeniji od standardnog jezika i jedan od najugroženijih u Srbiji, a može se čuti uglavnom od starijih sugrađana, dok ga se oni mlađi uglavnom stide i smatraju smešnim, a njegova karikirana upotreba u serijama ga još više degradira. Sve dok mi sami ne krenemo da naš govor vrednujemo kao bogatsvo našeg jezika, biće aktuelno “što južnije to tužnije”, a što istočnije to... (dopišite sami).