Aleksandar Jovanović - Šljuka

MZ: Kako bi, za početak, predstavio sebe i svoj rad? Ko je Aleksandar Jovanović, a ko je Šljuka?

Aleksandar: Trebalo bi da je to ista osoba. :) Odazivam se na sva tri… Vrlo je teško roditi se i odrastati u Zaječaru, a ne dobiti nadimak. Svakako, kojim me god imenom oslovljavali, sebe uglavnom predstavljam kao muzičara, pošto bavljenje muzikom, tj. umetnošću, za mene predstavlja više od profesije, svojevrstan način života. Ima tu, zavisno od konteksta i bližih, preciznijih opisa, kao: džez muzičar, samouki muzičar, pijanista, klavijaturista, kompozitor, itd...

MZ: Strast ka muzici gajiš skoro čitavog života, a interesantno je da nisi završio muzičku školu. Kako si otkrio klavir kao instrument? Šta je ono što takvoj vrsti formalnog obrazovanja nedostaje, što samoukost može da nadomesti?

Aleksandar: Jasno se sećam trenutaka iz ranog detinjstva koji su bili povezani sa muzikom. Nekih, najranijih, baš i ne, ali sam imao prilike da slušam svoje prve snimke sa trake iz perioda kada sam imao dve, tri godine. Tada sam svirao u metalni levak repertoar dečijih pesama i neke nezaobilazne hitove na temu Tita i Jugoslavije. Nadalje, sve što je bar ličilo na muzički instrument, koristio sam da proizvodim muziku. Bilo je tu raznog kućnog alata, kuhinjskog pribora, ali i melodike, usne harmonike, pa male dečije harmonike, itd...

Sećam se i porodičnih sedeljki gde se sviralo i pevalo, ali su se i slušale ploče. I dalje pamtim neke omote ploča koje sam tada držao, otvarao, prelistavao, preslušavao. A onda, negde oko moje pete godine, stigao je pianino u našu kuću. Naime, moja starija sestra je krenula u muzičku školu i od babe i dede dobila klavir. Iako nije prvenstveno bio namenjen meni, bio sam fasciniran instrumentom, probao, seo i, eto, sedim i dalje...

Ne bih da širim priču o svom muzičkom „školovanju“ (zanimljiva je pa bi oduzela puno redova), ali ja jesam sa šest godina upisao muzičku školu i čak završio tri razreda. Žao mi je što sam napustio školu i što nisam nastavio sa formalnim muzičkim obrazovanjem, ali sa druge strane sam stekao neke druge sposobnosti i veštine koje se ne uče u školi. Uglavnom, za tih nekoliko godina sam se muzički opismenio, što mi je svakako olakšalo život kasnije. Note su pismo koje pomaže nama muzičarima da lakše komuniciramo, a tako često i beležimo ideje i pišemo kompozicije. Nažalost, kod nas se, čast izuzecima, školovanje često svodi samo na izvanredno čitanje nota, iako se po programima izučava i teorija muzike, harmonija, itd...Mislim da nešto u metodologiji nedostaje, ljudima sa završenim akademijama često nisu jasne neke jednostavne stvari. Događa mi se, skoro pa redovno, da školovan muzičar dolazi kod mene na časove...

Naravno, u školama se uči uglavnom klasična muzika, koja jeste savršena, genijalna, raskošna i sveobuhvatna, ali je sistem takav da suština funkcionisanja muzike i neke muzičke zakonitosti ostaju nedovoljno razjašnjene. Zadnjih decenija i džez je postao „akademska“ muzika, pa sada postoje škole i odsek na muzičkoj akademiji za džez, čak i kod nas, što malo ipak menja sliku školovanja muzičara. Svakako, mislim da formalno muzičko obrazovanje može samo da koristi nekome ko želi da se bavi muzikom. Sa druge strane, samouki se više oslanjaju na sluh, a po meni je u muzici najvažnije slušati. Ipak, neke stvari se, pre ili kasnije, svakako moraju naučiti. Čak iako ste samouki, moraćete sami da naučite bar osnove muzičke teorije, harmonije, ili ritma. Meni je lično, učenje i istraživanje jedna od stvari zbog kojih volim bavljenje muzikom. Prosto, nema kraja učenju, a biti u poziciji. „učenika“ ceo život čini zanimljivijim.

MZ: Da li te je muzika oduvek interesovala samo kao zvuk i zajedničko sviranje ili su u njoj prepoznavao nešto više?

Aleksandar: U početku nisam prepoznavao ništa osim te ljubavi prema muzici, ne razmišljajući pritom uopšte o muzičkim pravcima, instrumentima, ili bilo kakvim drugim konceptima. Od samog početka voleo sam najrazličitije muzičke forme i pravce. Tek kada su krenuli prvi muzički sastavi sa drugarima i međusobna razmena ideja i informacija, su se javili i prvi uvidi, razmišljanja, želje... Sama muzika, kao takva, mi je bila dovoljna i još uvek jeste, ali je uvek postojao neki fenomenološki veo misterije oko muzike i zvuka. Naravno, pre filozofskih razmatranja muzičkog fenomena, prepoznao sam muziku kao veoma interesantno zanimanje, poziv. Posao koji vam pruža da više uživate u zarađivanju novca, nego u njegovom trošenju. Tu su i putovanja, upoznavanje novih mesta i ljudi, kultura i tradicija.

Muzika budi u čoveku koji se njom bavi stalnu želju za nečim novim, za nekim rastom i napredovanjem. Samim tim čovek ima priliku da se sretne i sa samim sobom. Tu dolazimo do psihološkog aspekta. Put muzičara zna da bude prepun frustracija, ograničenja, izazova, koje mora da prevaziđe, preraste, pobedi... Postajete svesni mnogih svojih osobina, navika, načina ponašanja, međuljudskih odnosa, itd... Muzika zna i da ukaže na određeni problem i da ponudi rešenje za isti. Takođe mi je zanimljiva tematika koja se tiče stanja uma u kojima muzičar boravi dok stvara ili svira, naročito kada se radi o improvizaciji u trenutku. Široke su teme, i ima ih mnogo zanimljivih, koje definitivno utiču na to da prepoznajem „nešto više“ u muzici.

MZ: Kako shvataš pojam džeza? Kako bi ga najjednostavnije objasnio nekome ko nikad nije čuo za njega?

Aleksandar: Džez shvatam kao način razmišljanja i komunikacije. Kao jezik. Džez svakako predstavlja izvesnu muzičku formu, tj. pravac, ali od svog nastanka, vremenom, kroz mešanja sa različitim pravcima i žanrovima, postao je jezik kojim komuniciraju ljudi iz svih krajeva sveta, najrazličitijih muzičkih usmerenja i stilova. Glavna karakteristika tog jezika je improvizacija. Kao i u svakodnevnom govoru, verbalnoj komunikaciji, postoji tema koju muzičar obrađuje i iznosi na sebi svojstven način, na osnovu svega naučenog, uvežbanog, sa svim uticajima muzike koju je slušao i izučavao. Naravno, kao i u govoru, reči, rečenice, fraze, nikad nisu iste, uvek postoji novi način izražavanja. Džez kao muzički žanr, nije jedini koji koristi improvizaciju, pa je zato pojam koji, bar meni, označava mnogo više od samog žanra. Improvizaciju možemo sresti u gotovo svim narodnim muzičkim tradicijama, pa nije ni čudo što ima toliko fuzija narodne muzike iz bilo kog kraja sveta sa džezom.

MZ: Koji su umetnici najviše uticali na tvoje stvaralaštvo i koje njihove umetničke koncepte i ideje možeš da prepoznaš i izdvojiš kao sopstvenu inspiraciju?

Aleksandar: Ima ih puno koji su uticali na moj rad, svako na svoj način. Neki su više uticali na mene kao pijanistu, neki više na moj kompozitorski rad. Kada je reč o klaviristima, iz mora uticaja izdvojio bih nekoliko. Bill Evans je jedan od prvih koji su me „pokupili“. Prvenstveno njegova lirika, melodičnost, jednostavnost i jasnoća njegovih ideja, fraza, rečenica. Slični su razlozi zbog kojih bih ovde svrstao i Keith Jarret-a, s tim što bih njemu pripisao i ogromnu slobodu u improvizaciji. Naime, on često izlazi na binu bez unapred pripremljenog programa. Jedan od možda najjačih uticaja na mene ima, zbog nekog, čini mi se, sličnog senzibiliteta, temperamenta. On mi je zapravo prvi „objasnio“ fuziju džeza sa narodnom tradicijom, svojim spajanjem džeza i flamenka, tj. latino muzike. Revolucionarne utiske na mene su ostavili i Brad Mehldau i Esbjorn Svensson, zbog inovativnosti i „modernijeg“ pristupa džez tradiciji. Tu je zadnjih godina i umetnik mlađe generacije, genijalni Tigran Hamasyan.

Kada su u pitanju autori, pored gorepomenutih, istakao bih gitaristu Pat Metheny-a, kao jednog od najznačajnijih uticaja na moj rad i kao pijaniste i kao kompozitora. Njegove vanvremenske, vanprostorne, vanžanrovske, rekao bih, božanske kompozicije i aranžmani. Mnoge važne „lekcije“ naučio sam slušajući njega. Možda i zato što je i sam neškolovani muzičar... :)

Ovo su samo neka od bitnih imena iz sveta džeza, ali moja interesovanja, kao i muzički uticaji, su puno širi. Na mogu a da ne navedem Baha i Šopena, ali i Beatles-e, Pink Floyd, Stinga i Police, pa i Leb i Sol, EKV... i naravno narodnu muziku Balkana, Bliskog istoka, Indije...

MZ: Period u kojem ti i nekoliko drugara osnivate prvi zaječarski džez bend nakon pedesetak godina pauze (“Alegorian jazz band”), poklopio se sa početkom bombardovanja 1999. godine. Kako bi opisao to doba u Zaječaru, naročito za bavljenje muzikom tokom tih ratnih meseci? 

Aleksandar: Za mene, to je bio jedan jako plodan period. Ne znam ni sam kako smo i od čega živeli, ali smo imali puno slobodnog vremena. Uz to, svakih par sati nije bilo struje, pa je bilo idealno uz sveću svirati klavir satima. Krajem bombardovanja, sakupila se ekipa ljudi sličnih interesovanja i desio se bend. Bili su tu saksofonista Igor Damnjanović, trubač Milan Stamenković, bubnjar Vladimir Prendivoj – Prenda i basista Igor Đorđević. Ubrzo nam se pridružio i klarinetista/saksofonista Ivan Stamenković. Skidali smo stvari sa kaseta (još uvek) i diskova, koje nije bilo lako nabaviti tada u Zaječaru. Da ne govorim o literaturi vezanoj za džez. Na sreću, bilo je to i vreme „bugarskih diskova“, da pojasnim: piraterija iz Bugarske sa sjajnim sadržajima.

Mnogi ljudi su bili oduševljeni time da u Zaječaru postoji džez bend. Nažalost, nije bilo puno mesta niti prilika za nastupanje. Svirali smo ispred Radul-Begovog konaka, na snimanju emisije radio Beograda 202 „Sav taj džez“ ispred Doma omladine na Kraljevici, pa čak i nekoliko svirki u tadašnjem „Euroclub-u“. Kasnije je sve to eskaliralo, pa smo u ovom i izmenjenim sastavima, svirali i u Boru, Kladovu, Nišu, Beogradu... Imali smo i sjajan koncert u sali muzičke škole u Zaječaru. Veliku pomoć i podršku imali smo od ekipe ljudi koja je vodila čuvenu emisiju „Jazzopotamia“ na Radio Zaječaru. To je bila jedina radio emisija u zemlji, posvećena džezu, koja je trajala četiri sata!



MZ: Bend “Coolares”, čiji si deo od 2004. je osim po svojoj dugovečnosti, specifičan i po tome što se kroz džez izraz obrađuju kompozicije iz različitih žanrova: Bitlsi, Sting, Cune Gojković, Tozovac. Otkud ideja da se takvi, naizgled nespojivi žanrovi usklade?

Aleksandar: Da se nadovežem na prethodno pitanje... Kako smo shvatili da u Zaječaru „nema leba“ od muzike koju sviramo, tako smo iste 1999. kolektivno napustili Zaječar. Nakon par godina, odsluženih vojnih rokova, raznih bendova, selidbi, putovanja, našli smo se u Beogradu i 2004. nastaju Coolaresi, na inicijativu pevača i gitariste Aleksandra Erovića. Basista Igor Đorđević i ja nastavili smo druženje i u ovom bendu, a priključio nam se beogradski bubnjar Andreja Jovanović. Posle par meseci u bend dolazi i malopre pomenuti klarinetista i saksofonista Ivan Stamenković. I eto polu-zaječarskog produkta, koji uspešno funkcioniše 15 godina.

Ideja da se pomešaju i usklade različiti žanrovi došla je prirodno i spontano. Svako od članova benda ima neki svoj specifičan muzički izraz, a svi volimo slobodu improvizacije, tako da je upliv džeza bio neminovan. Smatrali smo da bi bilo interesantno i nama koji sviramo i publici, da pesme koje izvodimo, sviramo na „naš“ način. To nas je i izdvojilo od mnoštva bendova koji sviraju neobrađene obrade, u originalu, kao sa ploče. Repertoar je takođe zahtevao nešto specifično, a kako smo svi širokih shvatanja i žanrovski nesvrstani, rodila se ideja da se pomeša sve što volimo, od džez standarda, preko rokenrola, do kultnih šlagera, starogradskih i kafanskih pesama. Sve ovo podrazumeva da ni jedna svirka nije ista, što opet podrazumeva konstantno napredovanje i muzički razvoj svakog od nas, što nam daje neki recept za dugovečnost. Prosto, dobro se zabavljamo mi na bini, pa onda i publika, tako da još nismo dosadili ni sebi ni narodu.

MZ: U Beogradu 2009. osnivaš svoj prvi autorski bend - trio"Woodcock Group", sa kojim 2011. izdaješ album prvenac "Water Stories" za američku kuću Sunset Jazz Recordings i prvi put se publici predstavljaš kao kompozitor, a i započinješ dugogodišnju saradnju i muzičko putešestvije sa Markom Fabrijem i Aleksandrom Cvetkovićem Dramom. Šta bi mogao da nam kažeš o svom prvom autorskom izdanju?

Aleksandar: Woodcock Group je počeo kao trio, ali je bilo i širih sastava. Ovo je takođe bend koji radi i dalje. Sada smo najčešće kvartet sa saksofonom. Sam album smo snimili kao trio. Bio je to veliki izazov za mene. Prvi autorski projekat, kako se predstaviti, čime se predstaviti? Imao sam već napisane neke kompozicije, ali je falilo još za album, a falio je i neki koncept. Prilikom jedne kontemplacije na ovu temu, pogledao sam u čašu vode, koja je stajala na stolu pored mene i desio se trenutak prosvetljenja: „pisaću na temu vode!“ Vodom kao pojavom sam u to vreme bio prilično inspirisan, tako da je nadalje sve išlo mnogo lakše. Pisao sam kompozicije nadahnute vodom, počev od izvora (prva numera je „Spring of Life“- izvor života), pa svojim tokom do mora, kao i o drugim agregatnim stanjima vode, vodi u ljudskom telu, itd... Mnoge stvari sa tog albuma i sada rado sviramo, a neke su doživele i da budu snimljene i izvođene u novim verzijama i sastavima.

Album je izdat u Americi, što nije bio naročito mudar poslovni potez u tom trenutku, jer nismo imali izdanje u Srbiji i okolini, a u Americi nismo nikad svirali... ali je zasigurno predstavio mene kao autora, nas kao ekipu i otvorio mnoga vrata za buduće projekte.

MZ: Woodcock je, ako se ne varam – šumska šljuka. A zašto si ti Šljuka, tj. kako si dobio nadimak?

Aleksandar: Tako je, to je engleski naziv za šljuku. Kao što rekoh ranije u tekstu, teško je odrastati u Zaječaru a ne dobiti nadimak. Naročito ako se zoveš Aleksandar Jovanović. Ima nas milion... Ja sam svoj nadimak nasledio od oca i strica, njih su tako prozvali u mladosti (ne znam zašto), pa su i mene počeli ljudi spontano da oslovljavaju tako. Retko se desi da me neko sada nazove pravim imenom. To se naravno prirodno prenelo i na profesionalni život, pa je Šljuka na neki način postao i „brend“.

MZ: Drama, Fabri i ti se 2012. godine priključujete multimedijalnom projektu fotografa Ivana Grlića “Serbian Jazz BRE”, koji pored fuzije sa etno muzikom Balkana u vaše stvaralaštvo i nastupe uvodi i video projekcije, fotografije - stvarajući jedinstvenu simbiozu zvuka i slike. Kakva je ideja bila pokretač jednog ovako sveobuhvatnog i ambiciznog projekta?

Aleksandar: Sve je počelo sa knjigom, monografijom „Serbian Jazz BRE“, u kojoj je Ivan predstavio svojim fotografijama najznačajnije džez muzičare iz Srbije. Na promociji knjige u beogradskom Domu omladine, bio je organizovan i koncert na kome smo učestvovali gotovo svi mi iz knjige, u raznim sastavima i kombinacijama. Grliću se javila ideja da oformi bend koji bi nastupao u okviru izložbe pomenutih fotografija, sa kojom je gostovao u mnogim gradovima, festivalima, itd... Nekako smo se mi najbolje uklopili u taj koncept i počeli saradnju. Onda su se pored fotografija uključile i video projekcije, a krenuo je i ozbiljniji rad na polju muzike, snimanje albuma, koncerti, festivali...

MZ: Drugi album “Serendipity” nastaje nakon rastanka sa violinistom Filipom Krumesom, koji je komponovao najveći deo numera. Na drugom albumu tu odgovornost preuzimaš ti i komponuješ 9 numera, o kojima Vojislav Pantić piše: “njegove teme nisu skup slučajnih tonova nad prijatnim harmonijama, već pedantno oblikovane melodije koje se lako pamte; njegov Balkan je sveprisutna nijansa unutar fjužn modela nikad ne bivajući samom sebi cilj...”

Kakav je “tvoj Balkan”?

Takođe, imajući u vidu da veliki deo inspiracije dolazi iz etno tradicije i balkanskog folklora - koliki je izazov, i kako teče proces transponovanja tako bogatog nasleđa u muzički izraz?

Aleksandar: Moram da te ispravim: i na prvom albumu sve numere, osim njih tri, su moje. :)
Tako da sam ja kao autor poželeo na drugoj ploči nešto drugačije i to je razlog zbog kog Filip nije nastavio sa nama. Nismo se rastali, i dalje sviramo zajedno u drugim projektima i bendovima, uključujući i Napeti kvintet.

Balkansko muzičko nasleđe je prebogato i može biti neiscrpan izvor inspiracije. Samo u Srbiji ima toliko različitih vrsta narodne tradicionalne muzike, folklor se menja na svakih sto metara... Ja lično volim kada se u radu umetnika oseća geografsko poreklo, genetski materijal, neka tradicija. To mi je sasvim prirodno. Hteo, ne hteo, muzičar upija muziku iz svog okruženja, podneblja, a ja sam se malo i bavio izučavanjem naše muzike. U Zaječaru, kao demografski i etnološki prilično šarenolikom sredinom, čovek može da se susretne i sa muzikom Šumadije i zapadne Srbije, sa vlaškim i bugarskim melosom, makedonskom ili romskom muzikom. Sve je dostupno, treba samo slušati. Setimo se da su se i u prošlosti kompozitori poput, recimo, Mokranjca, bavili folklorom i bivali inspirisani njime.

„Moj Balkan“ je, kao i inače, pomešan, izmešan, šaren, temperamentan. Ja pišem kompozicije koje u sebi sadrže motive folklora, neke melodijske, harmonske ili ritmičke specifičnosti, koje uz sve druge muzičke uticaje dobijaju konačni oblik. Ne volim da budem ni bukvalan, ni banalan kada je u pitanju korišćenje narodnog nasleđa. Volim spontanost i iskrenost u radu. To mi je neka osnova za izgradnju sopstvenog muzičkog izraza. Isto je i u slučajevima kada radim obradu neke narodne pesme – zadržati prepoznatljivost folklora, ali biti dovoljno svoj i autentičan.

MZ: Kada smo već kod toga – kakav je “tvoj Zaječar”?

Aleksandar: „Moj“ Zaječar je uglavnom ostao negde u prošlosti. Više nije takav kakvog ga pamtim i u kome i danas živim kroz sećanja. Moj Zaječar je grad šarenog folklora i rokenrola, izvora vode i česama, grad zelenila i ulica natkrivenih krošnjama drveća.

MZ: Čini se da džez prevazilazi žanrovske granice koje muzička indsutrija pokušava da nametne muzici, kako bi je publika lakše konzumirala (i plaćala). Kakav je odnos tržišta prema muzici kojom se baviš? U kojoj meri ono utiče na nju?

Aleksandar: Muzička industrija kakvu smo nekad poznavali, više ne postoji. Razvoj i dostupnost tehnologije u potpunosti su promenili sliku muzičkog biznisa. Tržište, naravno, postoji, ali je mnogo dobilo na kvantitetu. Ponuda muzike je veća nego ikad, što na internetu i nosačima zvuka, što na sceni, uživo. To se odnosi i na džez, s tim da umetnička muzika i dalje čini jako mali procenat tržišta, čak i u najrazvijenijim sredinama. Ljudi masovno konzumiraju muziku, ali onu lako svarljivu, često banalnu i neukusnu. Danas se traži da muzika bude prvenstveno zabavna, sve mora da se desi sada i odmah, brže i glasnije. Ipak, kada je u pitanju džez i umetnička muzika uopšte, autori i izvođači stvaraju iz pobuda koje nemaju mnogo veze sa tržištem i zakonima ponude i potražnje. Tako je i u mom slučaju. Tržište nije preterano zainteresovano za ono što radim, a ni ja nisam preterano zainteresovan za ono što se dešava na tržištu. Na sreću, još uvek postoji komad kolača i za meni slične, pa uspevamo da opstanemo.

MZ: U tom periodu si, takođe, započeo i saradnju Markom Šelićem – Marčelom i njegovom ekipom na albumu “Napet Šou”. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

On je, govoreći o tvom poslednjem albumu, rekao da nisi samo virtuoz na klaviru, već i ozbiljan pesnik. Šta bi ti o njemu mogao da kažeš?

Aleksandar: Marko nije samo ozbiljan pesnik i književnik koji ume da eksplicitno ukaže na neke društvene probleme i teme, već i čovek istančanog muzičkog senzibiliteta i otvorenog uma. Saradnja je od početka bila jednostavna, inspirativna i zanimljiva. Lako smo se sporazumeli. On je još jedan od ljudi koje ne zanima šta se na tržištu traži, već govori šta ima da kaže. „Napet Šou“ je u velikoj meri promenio njegov muzički izraz, samim tim što je angažovao „džezere“ da učestvuju na albumu. Jedan od naših legendarnih umetnika Mihajlo Miša Blam je snimio svoje poslednje note sa nama, tada u studiu. Nakon objavljivanja albuma, bio je potreban i bend koji bi svirao „Napet Šou“. Ja sam doveo svoje „pleme“ sa sobom, tj. bliske saradnike i nastao je „Napeti kvintet“. I ova saradnja traje i dalje. Nedavno je objavljen i prvi singl kao najava za novi album koji je u pripremi.

MZ: Posmatrajući tvoju karijeru kao muzičko putovanje, u njemu ima različitih projekata, bendova, uticaja itd, ali postoji i jedna interesantna konstanta – a to su pojedini ljudi tj. kolege: Fabri, Drama, Max...
Na koji način biraš svoje muzičke saradnike i šta je potrebno da bi spoj ljudi sa različitim osobinama, prošlošću, muzičkim ukusima, temepramentom - uspešno funkcionisao kao muzički kolektiv? 

Aleksandar: Volim da radim sa ljudima koje iskreno zanima muzika koju sviramo, koji u tome uživaju, a istovremeno su i odgovorni profesionalci i otvoreni, opušteni ljudi. Neki ljudski kvaliteti su posebno bitni, kada je u pitanju dugoročna saradnja. Mnogo vremena sa kolegama provedete van muzičkog konteksta. Putujete zajedno, jedete, spavate, itd... Tada do izražaja dolaze čisto ljudske osobine i vrednosti, koje često bivaju značajnije za saradnju od muzičarskih kvaliteta. Smisao za humor, recimo, kod mene igra važnu ulogu u odnosima.

Opet, život nam nekako sam donosi susrete sa ljudima, neki odnosi traju, neki se završe brzo. Ljudi koje si pomenuo nisu mi više samo saradnici, već i dobri prijatelji.

MZ: Čitav tvoj razvojni put uticao je na to kako će zvučati tvoj poslednji projekat “SHLJUKA”, na kojem se nalaziš u nekoliko uloga: kao kompozitor, tekstopisac, aranžer, klavijaturista i vokalni solista. Kome je ovaj album namenjen i kako ga, prema preporuci svog autora, treba konzumirati? 

Aleksandar: Album je nastao iz moje potrebe da podelim sa svetom svoje ideje, misli i osećanja, kao i ljubav prema pevanju i poeziji. Nije bilo pretenzija da se bilo kome svidi, ili bude namenjen određenoj populaciji. Svako ko uspe da „čuje“, ko oseća muziku i ima želju da razume „šta je pisac hteo da kaže“, može ga konzumirati. Generalno ga slušaju ljudi najrazličitijih muzičkih ukusa i često „nađu sebe“ u nekoj od numera. Veliku ulogu ovde igraju tekstovi pesama. Neki su lako razumljivi, neki pomalo apstraktni, pa preporučujem novim slušaocima da tekstove, pored slušanja i pročitaju sa CD-a ili mog veb sajta. Tako će moći dublje da prodru u same pesme, a možda i u same sebe, razmatrajući stihove. Svakako, ne samo za ovaj album, već za muziku uopšte, preporučujem slušanje sa punom pažnjom, više puta, sloj po sloj.

MZ: Iz perspektive vrlo posvećenog umetnika sa dugogodišnjim stažom - kako izgleda baviti se džez muzikom, u Srbiji?

Aleksandar: Nije baš isplativo, ali niko se zbog para ni ne bavi džezom. U Srbiji je inače teško baviti se bilo čime, naročito umetnošću. Iz državne kase izdvaja se manje od 1% za kulturu, dobro je da još uvek ima umetnika uopšte na ovim prostorima. Sa druge strane, Srbija obiluje talentovanim i vrednim ljudima koji vrlo uspešno održavaju našu kulturnu scenu živom, pa se nadam da će i u vrhu države nekada shvatiti značaj i važnost kulture i umetnosti za jedan narod i malo više pažnje pokloniti ovoj temi.

MZ: Koliko često posećuješ Zaječar?

Aleksandar: U zadnje vreme, jednom, dvaput godišnje, kako kad... Niko iz moje uže porodice ne živi više tamo, pa su se posete proredile, ali i dalje ima tamo meni dragih ljudi koje volim da vidim. Mog Zaječara skoro da više ni nema, a ja sada već duže živim van Zaječara nego što sam živeo u njemu, ali bez obzira na to, volim da svratim, a i moja ćerka voli Zaječar, pa onda i moram, makar nju da dovezem. :)

MZ: Šta najviše voliš u Zaječaru?

Aleksandar: Ljude. Meni bliske i drage ljude. Volim taj specifičan, neobjašnjiv duh Zaječaraca, naš smisao za humor, govor... Volim Kraljevicu i uopšte prirodu u okolini i celoj istočnoj Srbiji, Timok, okolna jezera... to zna često da mi nedostaje u velikom gradu. Nešto što takođe mnogo volim je zaječarska pizza, kakve nema nigde!

MZ: Trenutno pripremaš solistički album za klavir. Kakvi su ti dalji planovi za budućnost? Možda koncert u Zaječaru? 

Aleksandar: Dosta toga se promenilo u životima svih nas u ovom periodu globalne pandemije, teško je praviti planove. Ne znamo kako će izgledati svet posle svega, ni kada će se okončati ova kriza, posle koje nam verovatno sledi neka nova, sociološka, ekonomska...Ali, planovi svakako postoje, kao i nada da će se život vratiti u normalu.

Ja se trenutno najviše bavim pisanjem muzike za jedan serijal podvodnih filmova, koje je snimio i producira moj kum i drugar još iz zabavišta Dragan Milutinović, dakle još jedan projekat Zaječaraca. Kada se to završi, planiram snimanje albuma za solo klavir, koji čeka na svoju realizaciju već neko vreme. Nakon toga u planu mi je i koncertna promocija, pa će se i Zaječar verovatno naći na mapi. Velika mi je želja da i sa bendom održim koncert u rodnom gradu, radim i na pesmama za novi album, tako da se nadam da će i to Zaječarci imati priliku da čuju uživo.