Božidar Andrejić

Moj Zaječar: Počeci vašeg bavljenja novinarstvom su vezani za omladinske strane u Timoku. Učestvovali ste i na omladinskim konkursima poezije. Kako je to sve počelo i šta vas je, kao mladog čoveka, privuklo pisanju?

Božidar: Iz ove perspektive ne bih mogao da precizno nabrojim uzroke i porive za pisanje – pre je to nekakav sublimat raznih subjektivnih i možda više objektivnih okolnosti.

Zvuči banalno, ali škole su bile bolje, podsticalo se stvaralaštvo i kreativnost u mnogim oblastima. S prijatnošću se sećam šta sam sve naučio još u osnovnoj školi u Vražogrncu. Ako sam, na primer, na školskoj priredbi glumio vuka u Crvenkapi, masku te zveri smo sami pravili na času opštetehničkog obrazovanja. Da ne pominjem elektromotore, zujalice, električnu instalaciju jedne sobe na bakelitnoj ploči, skulpture... Pa onda sekcije od literarne, dramske, preko prirodnjačke (biološko-geografske) do foto – ovo ne pominjem slučajno jer to je “materijal” za novinara - od pismenih sastava do fotografija, vođenja programa...

U jednom rukopisu, koji, bojim se, nikad neću završiti, pišem o Dnevnicima prirode – u posebnu svesku beležili smo svaki dan, kakvo je vreme, crtali znake za oblačno, sunčano, opisivali šta je novo u prirodi, stigle su laste, procvetale jagorčevine, propupela vrba, zova..

Za doseljeničku sirotinju, jer se moja porodica pečalbarski selila u nizvodne krajeve u potrazi za belim hlebom, škola i učenje su bili nekakav izlaz - i iz oskudice. Sada je nezamislivo da postoje kuće bez ikakve sveske, čistog papira, u kojima su se prva slova vežbala na istršcima iz džakova od retkog, skupog, dragocenog cementa kupljenog za gradnju samoučke kuće... I zamislite, dolazi škola i moraju da se imaju sveske...

One su se posle punile najlešim rečima jer izazov belog papira podrazumeva plemenite, dobre, pametne reči kojih “cementna” hartija nije dostojna.

Već pri kraju osnovne, standard se popravlja, doseljeničke vredne porodice pomalo napreduju – socijalizam nije bio tako loš kako ga sada blate oni koji ne umeju da naprave funkcionalnu i uređenu državu – u kuću su ulazile knjige, ne samo one iz bogate seoske biblioteke (šta li to beše?) već i one kupljene “preko sindikata” one dobijene kao nagrada za dobar uspeh, ulaze i novine...

I naravno Timok sa stranama za stvaralaštvo mladih koje je uređivao moj prvi urednik i novinarski učitelj, legendarni Sergije Lajković. Teško je opisati danas nezamislivu saradnju – tu sam objavio prve redove već kao gimnazijalac, a čini mi se i pre, bile su to najpre neke duhovite i satirično-kritične crtice iz škole, sela... potom pesme, kad sam se odrekao onih naivno-ljubavno zaljubljeničkih...

Bilo je ovakvih primera, možda još nisam znao sve o intervjuu, ali sa biološko-geografskom sekcijom tamo negde šezdesetih u vreme susreta Tito-Kaunda išli mi u obilazak Vratne, Vratnjansikh kapija i tako slučajno sretnemo jednu grupicu kojom dominira jedna Crnkinja, ona se zainteresuje ko smo mi, mi ko je ona, ja kažem da bih mogao i da objavim razgovor u novinama, oni se slože i naravno tu je i fotoaparat sa znanjem iz one druge, foto sekcije i porazgovaramo. Tako objavim u Timoku i mali intervju sa gospođom suprugom, ako se sećam dobro, ambasadora Ugande.

Jedne godine, bio sam gimnazijalac, bejahu u Zaječaru pozorišni susreti Srbije “Joakim Vujić”. I, kao normalno, Sergije okupi nas nekoliko mladih saradnika, novinara, pesnika i kaže - izdajemo dnevno list o Susretima. Prvi broj su najave, onda pratimo predstave, anketiramo publiku, pišemo izveštaje do iza ponoći, odlazi u štampariju i sutra naveče se deli publici. Pre podne radimo priloge o predstavama i intervjue sa učesnicima, režiserima... Tako sam zaradio i prvi honorar, na priznanicu, i od para uramio tri svoja školska rada koji su i sad na zidovima kuće u selu...

Ili, Sergije je osnovao Mladi maj, festival mladih pesnika Jugoslavije koji se drugo tradicionalno zadržao, a posle uvenuo, a Sergija već nije bilo među nama. Kad se sada pogleda veliki broj učesnika je zauzeo značajno mesto u ex-jugoslovenskim književnostima. Ja prvih, ili prve godine nisam bio učesnik, ali nekim slučajem, na početku, valjda prve-druge godine, bio sam sa majkom na pijaci, prodavali smo neko povrće i čujem razglas. Neko recituje ispred hotela Srbija. Ostavim majku, prošetam i vidim, dotad sam samo u Timoku ili Razvitku čitao njegove pesme, Zorana Vučića gde govori, kasnije i još neke učesnike. Moram da priznam da je izraz i poetika Vučićeva prvih godina počela da utiče na moje pesme...

MZ: Odlazak na studije i 1973. godina. Da li vas je put od Vražogrnca do Beograda vodio onako kako se to deci provincije najčešće, romantizovano predstavlja – preko Balkanske ulice? Kako vas je dočekao veliki grad?

Božidar: Ne znam da li srećom ili nažalost, nije bio put preko Balkanske ulice. Na neki način već sam imao neke “baze” na Karaburmi i Novom Beogradu, a i usred grada u Domu omladine. Jer, u prestonicu sam otišao sa iskustvom saradnje u Timoku, potom učesnika Mladog maja, jednog od osnivača Vražogrnačkog točka, a tih godina sam u selu stekao velika prijateljstva sa vršnjacima i vršnjakinjama poreklom iz Vražogrnca koji su dolazili u selo iz Beograda kod baba i deda.

Kod njih sam nekoliko puta pre studija odlazio na kratko ili svraćao kad sam odlazio na pesničke susrete Majska rukovanja u Titogradu, a jednom išao i “službeno” kao organizator Točka da nešto obavim sa našim “rediteljem” Acom Đergovićem Pešićem. To nešto je bilo štampanje kataloga Točka i pozajmica neke garderobe iz Narodnog pozorišta.

A prvi stan sam imao u blizini Karađorđevog parka u jednom suterenu, bez kupatila kod jednog zanimljiivog Titovog vršnjaka, sindikaliste s početka prošlog veka i njegove druge supruge. A preporučio mi ga je kolega, novinar Timoka. Kasnije sam saznao da su se u tom suterenu godinama smenjivali studenti iz Zaječara kao podstanari. U Domu omladine je radio Klub mladih pisaca među kojima, pa i u “rukovodstvu” je bilo nekoliko “mladomajaca” s kojima sam proširivao druženja. Dakle bio sam između tih nekoliko, kako se sad kaže – ekipa. Mladi pesnici, obični drugari sa Novog Beograda, kolege sa studija i ubrzo potom mladi novinari...

MZ: Tokom studiranja ste radili u Omladinskim novinama, a vaš ulazak u ozbiljnije novinarstvo, zapravo je bio ulazak u kancelariju urednika? Omladinske novine (koje pod vašim uredništvom postaju Nove omladinske novine, skraćeno - NON) su iznedrile čitavu jednu generaciju budućih doajena novinartsva, zar ne?

Božidar: Da već, od te jeseni 1973. kad sam upisao Fakultet političkih nauka s jasnom namerom da ću na novinarski smer, počeo sam da sarađujem u Omladinskim i već tokom studija bio i urednik regionalnih izdanja kojih je bilo gotovo za svaki region. Zaječarski nije imao, mada smo i tu pokušali bez rezultata. Ali, ulazak u to novinarstvo ima veze baš sa Mladim majem i poezijom. Omladinske novine su imale rubriku-konkurs pod nazivom Pesma broja na koji sam tog proleća poslao pesme. Nisam znao da dvonedeljni list ne izlazi tokom raspusta i tražio sam ga nekoliko puta da vidim da li sam “pobedio”.

Kupim prvi septembarski broj tu preko puta Narodne biblioteke i vidim – jesam. Inače, pobednik “pesme broja” je dobijao kao nagradu solidan novčani iznos. Odem u redakciju da pokupim novac, ali me bude malo blam i kažem sekretarici da bih da sarađujem i to u kulturi i ona me pošalje kod urednika, to je bio Radivoj Cvetićanin, koji je posle više od dve decenije bio jedan od nas, osnivača lista Danas, odnosno firme Dan graf koja ga izdaje.

Dobio sam zadatak već za sledeći broj, prvi tekst napisao rukom, sekretarica otkucala i tako je počelo. Drugi tekst je bio već uz putovanje, dnevnicu i putne troškove do Hora “šezdeset i šest devojaka” u Šapcu... Uspevao sam, da redovno radim, uz studije, honorari su bili pristojni, nastavio kasnije u društveno-političkoj rubrici, uređivao regionalna i posebna izdanja.

Posle prvog, Save Dautovića, glavni urednici su bili Cvetićanin i Milomir Kragović čiji je zamenik Grujica Spasović potom preuzeo mesto glodura i počeo da okuplja sve veći broj mladih saradnika, izbacio iz naziva ono NOVINE, redizajnirao grafički izgled, a ja sam posle sada pokojnog Gruje, kad sam postao “glavni” uveo njuzmagazinski format, premaznu, kasnije i kolor koricu i naziv NON.

Sigurno bih povredio nekog ako bih počeo da ređam imena saradnika, dopisnika koji su se rađali i iz novinarskih škola Omladinskih i iz regionalnih izdanja. Ali u pravu ste, iz te ekipe “Grujinih beba” od kojih su mnogi ostali deo ekipe, ali sad iskusniji, izrasli su vrsni beogradski novinari, ali i sada u unutrašnjosti radi mnogo njih iz te ekipe. I često ponavljam, ozbiljno smo radili novine, ozbiljno ulazili u važne društvene, ne samo omladinske teme - neke su i sad aktuelne, samo kad bi se promenila imena aktera i nazivi institucija. I to je bilo poslednje herojsko doba mog novinarstva, prelazak u Borbu bio je samo logični nastavak. Sa ove distance ponosan sam na nekoliko zabrana i “poluzabrana” lista, na njegov tiraž i čitanost, a povodi za te zabrane su bile na tragu demokratičnosti i progresivnosti, a ne konzervativnosti...

MZ: Govoreći o Borbi - nedavno je obeleženo 100 godina od njenog osnivanja. List je preživeo brojne režime, progone, zabrane, obnove (doduše, ne i privatizaciju). U kakvom društvenom ambijentu je, tokom vašeg boravka u njoj, Borba radila? Šta je bila tajna njene dugovečnosti i otpornosti na različite društveno-istorijske okolnosti?

Božidar: Pa, Borbu bije glas da je bila partijski list, što i jeste pre Drugog svetskog rata i tokom njega i revolucije, ali se ne može prevideti da je bila na tragu progresivnih ideja i u to vreme. Bije je glas da je bila sterilna, mrtva, ali ne sme se zaboraviti da je pokretala i važne gotovo prelomne društvene teme, od slučaja Đilas, preko kontroverzi 1968. i 1971- 72. (maspok i liberalizam) pa do pozicije devedesetih kad je na neki način osvežena i mnogo intenzivnije počela da se bavi prelomnim temama jugoslovenskog društva i politike koje je počelo da korodira i dobija produbljene pukotine.

Ponosan sam što sam prišao ekipi Stanislava Staše Marinkovića koji je znala da tematizuje te korozije i pukotine i da sa pozicije saveznog lista, pošteđena pritisaka republičkiih birokratija, dogmatizama, a pritisaka je bilo jer je bila “na srpskoj teritorijii”, čitaj Miloševićevoj, kako smo i upozoravani. Najkraće, kao savezni list Borba se dovijala da vozeći slalom između republičkih etatizama donosi profesionalan odnos prema novinarstvu, kritici upravo tih etatizama, a u poslednjoj fazi SFRJ “oslanjala” se i na činjenicu da su se republike teško dogovarale i o njenom statusu, te da li odstupa od zadatih politika, ili upravo ostaje na izvornom, reformskom jugoslovenstvu.

Tajna dugovečnosti su bili dobri novinari, plejada intelektualaca koja je decenijama u njoj radila, ali i duh koji je iz stožerne kuće, lista Borba, išao za novim idejama u žurnalizmu. Oko same Borbe niklo je još desetine dnevnika i nedeljnika. Počev od Večernjih novosti, tu su i Sport i svet, Kekec, revija Nada, Novosti 8... da ne nabrajam istoriju. A moderni duh se vidi npr. iz činjenice da je u Borbi “proglumio” Atelje 212, da je Studio B kao moderna gradska radio stanica ono svoje B, poneo kao izdanak Borbe...

MZ: Kako je došlo do osnivanja lista Danas. Koja je bila osnivačka motivaciju u vama i kolegama? Kako vam danas izgleda Danas?

Božidar: List Danas je bio neka vrsta spasa i utočišta za nas nekolicinu “borbaša” i nekoliko desetina, tih devedesetih otpuštanih i kinjenih novinara, s kojima smo na razne načine sarađivali ili smo ih znali.

Sve je počelo pred katolički Božić 1994. kada je u Borbu, nezadovoljna uređivačkom politikom, upala srpska vlast – u liku direktora se pojavio lično ministar informisanja Dragutin Brčin, koji je kao omladinski stručni radnik bio aktivan, o paradoksa – saradnik Omladinskih tj. NON-a.

Privatizacija firme, izvedena propisno po čuvenom “Markovićevom” zakonu poništena je, a kao razlog navedeno je da odluka o tome nije bila objavljena u “Službenom glasniku”, što je propust države. Veći deo redakcije i službi nije se složio da radi “pod Brčinom”, zatvorili smo se u prostorije i jedno vreme izdavali listić Naša Borba, kasnije su nas proterali pod stražom ljudi sa “arkanovkama”, fantomkama. A mi, u saradnji sa novosadskim biznismenom Dušanom Mijićem koji je bio većinski vlasnik dotad privatizovane Borbe, pokrenuli smo istoimeni list, izdavač je bilo Mijićevo preduzeće koji je, navodno pristao da se ne meša u uređivačku politiku.

Već posle izvesnog vremena krenuli su nesporazumi sa njim – duga je to priča i ima i finansijske , a ne samo uređivačke aspekte, krenuo je i štrajk u Našoj Borbi. Ja sam već bio “uzeo” neplaćeno oodsustvo nameravajući da svoj status dopisnika bratislavske Pravde pretvorim u neku poslovnu, medijsku saradnju sa Slovačkom. Ali odlazio sam među kolege u štrajku da ih podržim, a deo čelnih urednika već je razmišljao o pokretanju samostalnog novinarskog lista, novine novinara, kakvih se rodilo u srednjoj Evropi posle “baršunaste revolucije” a takva je bila i “moja” Pravda. Koncept se rodio “s nogu”, kad već praviš agenciju ili preduzeće, hajde da to uradimo zajedno. 

To je bio razlog da nas petoro čelnih budemo ubrzo otpušteni, a čak još 21 kolega iz svih delova redakcije opredelio se da radi sa nama, što je garantovalo “širinu projekta”.

Dan graf smo osnovali u oktobru 1995. a u decembru je preduzeće formalno počelo da postoji i da “radi”. Godinu i po smo se pripremali, bez para, sa malim obećanjima za neke donacije, izdali smo knjigu Sudbina Krajine pokojnog kolege Srđana Radulovića i tako se “zabavljali”, honorarno radili pomalo u nekim medijima, ali u osnovi, nas petoro je pripremalo Danas koji smo čak u prvoj registraciji sa adresom na mom stanu nazvali Naša Borba Danas, dok nam se jedan kolega nije podrugnuo dosetkom – što ga ne nazovete “Naša Borba, majke mi”.

List smo pokrenuli i prvi broj izdali sa svega 108 hiljada maraka u vreme kada je svaki ozbiljan projekt takvog dnevnika tražio kapital od najmanje miliona. Ali, bilo je solidarnosti, uspeli smo nekako, u redakciji su se okupili odani novinari spremni da rizikuju, a rizik je bio i veliki iz političkih razloga , a mali sa socijalnog stanovišta – jer najveći deo njih je već bio ostao bez posla.

MZ: Kao i tokom svake revolucije, pa i ove digitalne, u savremenom novinarstvu bez adekvatnih znanja iz oblasti interaktivnog (online) novinarstva oni koji nemaju potrebna tehnička, komunikaciona i specijalizovana znanja iz oblasti koju prate kao novinari, najčešće bivaju “ostavljeni negde u prašini“. Bili ste deo i jednih i drugih, pa: Koliko se razlikuju savremeno novinarstvo i savremene redakcije od onih iz druge polovine prošlog veka?

Božidar: Mnogo se razlikuju, ali mislim da se ovde još uvek nova tehnološka pomagala ne koriste niti pravilno niti adekvatno. Zasad profesionallno novinarstvo više gubi nego što dobija: brzina, rasprostranjenost informacija teži ka – površnosti. Stiče se utisak da se javlja novi jaz među generacijama, pa i u žurnalistici. Iz sopstvenog iskustva i iz saradnje sa mladim kolegama zaključujem – starije generacije, ne računam tu “urođeni konzervativizam” kod nekih, uspevaju da drže korak sa novim tehnologijima, ali mlađe “nemaju vremena” da se udubljuju u “klasična pravila”. Bilo bi idealno, kad bi se međugeneracijska saradnja kako se to sad zove razvijala u pravcu da “mladi” rade na popunjavanju ”tehnoloških rupa” starijh, a stariji na popunjavanju iskustvenih rupa mlađih.

Generalno, po načinu rada, mestima sedenja, izgledu savremenih redakcija, komunikaciji među novinarima, mislim da se u dobroj meri izgubio “redakcijski duh”, miriše na sterilnost, međusobna komunikacija je oskudnija umesto da je bogatija, zaboravlja se i uprošćava jezik...

MZ: U današnjem vremenu i okolnostima, koliki je izazov za novinare da sačuvaju svoj integritet, nezavisnost, da ne postanu bliski bilo kojim političkim strukturama i da ne dozvole gaženje profesionalnih principa?

Božidar: Izazovi su sve veći, sve su brojniji prevrtljivci, beskičmenjaci, pitanje je moralno, ljudsko – nije samo egzistencijalno, opet ću pomenuti površnost – lakši put nije uvek i najbolji... Ali, reč je o bolesti čitavog društva, ne samo novinarstva. Naš “region”, Srbija posebno nije ni u čemu, ne samo u privredi i ekonomoji (politici, konačno) uspela da izvede normalnu tranziciju između dva ne samo sistema, nego između dva vremena, dve epohe. Izgubilo se mnogo vremena u rovovima, ratovima, blatu, naša tranzicija je bila zalivana ili bar poprskana krvlju ratova devedesetih.

MZ: U jednoj od kolumni ste pisali o mamcima i pecanju u javnom prostoru. Možete li nam detaljnije opisati mehanizme pecaroških strategija i mamaca? I ko su ribari ljudskih duša, koji se najviše raduju nakon pecanja?

Božidar: Možda ću samo uprostiti te misli. Odnosi se i na ukupnu javnost, mada mislim da prave javnosti ovde nema, ima segmentirane, ima više javnosti, svako svoju. Ali, najbolji primer je iz novinarstva – kao nikad dosad novinari i urednici posežu za temama koje im je kao mamac bacila, recimo, vlast, može i neko drugi. To po sili “funkcije” postaje nezaobilazna tema, umesto da se analizom informacija, glasina, inicijativa novinara, pa i čitalaca istražuju druge, životne teme i problemi. Reči i lupetanja funkcionera, pa i izjave u kojima se samo “puštaju buve” ili na često paradoksalan način “rešavaju” neki problem ili daju obećanja – dobijaju prednost u “analizama” i “istraživanja”, dok život promiče pred očima novinara. Figurativno i stvarno rečeno – koliko se samo tema čuje i propusti za pet-deset minuta čekanja u redu u domu zdravlja, pred poštom dok penzioneri čekaju penziju...

Ako smo zaista kao zemlja u nečemu rekorder, onda smo baš u takvom pecanju gde glavni pecaroš okrunjen funkcijom, pa je stoga nezaobilazan i kad lupeta, A. Vučić, svakodnevno baca mamce kojih ima mnogo više nego što teže sirote novinarske torbe posle takvog ribolova.

MZ: Ako pretpostavku Artura Milera -  da su dobre novine nacija koja razgovara sa samom sobom, uzmemo kao činjenicu i dobro novinarstvo tumačimo kao unutrašnji dijalog u okviru jedne zajednice, dakle kao svojevrsni glas kolektivne savesti – šta današnje novinarstvo u Srbiji svedoči o stanju naše zajednice?

Božidar: Samo pitanje je postavljeno, jer je uočeno da toga - dijaloga, razmene mišljenja argummentima, a ne uvredama i psovkama (koje su takođe česti one udice o kojima ovde pričamo) – ovde ne da nema u dovoljnoj meri, nego nema uopšte. A to jeste barometar za meru učmalosti, atrofiranosti, amorfnosti, apatije, pa i poremećaja u mentalnom sklopu zajednice , čak ne računajući onih oko 400.000 građana Srbije koji leče mentalne poremećaje.

MZ: Naslov i lajtomotiv vaše zbirke pesama (i eseja) je metafora o Kiselom drvetu (koje i plavi i jede Srbiju). Kakvo je to drvo, ko ga neguje i da li je ono endemska vrsta? Zašto podnaslovi ili žanrovska opredeljenja/smernice glase baš Nenarodne epske pesme i Vodič kroz novu Šumadiju?

Božidar: Osnova te metafore je u saznanju da je kiselo drvo zapravo japansko ukrasno, verovatno i mnogo manje drvo, koje je dolaskom na ove prostore podivljalo. U knjizi se, u pesmama-esejima pitam nije li i zašto jeste, ovde u neredu sve podivljalo, deformisalo se poput kiselog drveta na putu od “disciplinovanog” Japana do nebrižnog Balkana.

I te su pesme zaista pomalo epske, jer su zasnovane na puno elemenata i iskustava iz života, a sama naslovna pesma sadrži niz “empirijskih” zapažanja o samom drvetu – gde ga ima, gde raste, kako se ponaša... Recimo, stih “među zidinama pivnice, sedamdesetogodišnje deblo” je stvarno drvo, viđeno u zapuštenom delu vražogrnačkog atara, kao i ono “u ragastovu prozora” viđeno i na napuštenoj kući jednog pripadnika “vražogrnačkog plemstva”, ali i na šestom spratu u Resavskoj u Beogradu.

 “Nenarodne” su zato što ne podržavaju mitove o lažnoj veličini, o izmišljenoj prošlosti i o svemu onom što ovu naciju mentalitetski zavodi i krade joj budućnost. Vodič kroz novu Šumadiju je uglavnom u onim esejima (u prozi) i on vodi kroz mnoge paradokse i zablude koji deluju kao sitnice, ali na drugi pogled indikator su uvek nekog dubljeg problema u našem društvenom okruženju. U zemlji ukratko koja jeste ili postaje nova Šumadija, ali prekrivena sve više žbunnjacima, šumama kiselog drveta, glogom i jalovim voćkama, zaparloženim njivama, deponijama...

MZ: Da li su se u međuvremenu (11 godina je prošlo od izdavanja knjige) možda pojavilo i nešto od slatkih plodova tj. kako sa ove vremenske distance posmatrate Drvo? Da li pesimistički utisci jenjavaju s vremenom? 

Božidar: Ništa tu nije samo crno, to je katalog zapažanja, činjenica iz stvarnosti, a desilo se da su pesme možda samo pojačale neke pesimističke utiske, zapravo zato što su kao “kraća forma” neka vrsta kondenzacije i poetske obrade tih utisaka i zapažanja iz eseja.

Zapravo objašnjavam i sopstveno iznenađenje: kad sam iščitao pesme i dovršio naslovnu, a sakupljala se i pomalo se pisala u meni nekoliko godina, da bi sve posle četvrte strofe bilo napisano odjednom i prvi put na kompjuteru, i kad sam ušao u aranžman da one mogu da postanu deo knjige eseja, ali “u ogledalu”, da se čitaju s druge strane knjige, počeo sam da od oko 500 eseja biram najbolje... I iznenadio se koliko je u njima motiva koji su se našli u pesmama, a da sam to bio zaboravio. Tako da eseji “objašnjavaju” pesme i obrnuto. Jeste mnogo toga pisano jetko, zgusnuto, ali crnilo i pesimizam su možda utisak čitaoca, možda i moj kao čitaoca, ali nije to bio cilj knjige.

MZ: Na šta ste najponosniji u svojoj novinarskoj karijeri?

Božidar: Svakako na period u omladinskoj štampi – Omladinske, NON, posebno. I dalje sam uveren, iako sam posle toga, kao što rekoh, bio urednik u Borbi u jednom njenom možda najotvorenijem i najboljem periodu da je rad na početku bio – herojsko doba mog žurnalizma. Da dopunim i ponovim već izrečeno osećanje - radili smo ozbiljno, otvarali teme slamali tabue, bili zabranjivani. Ali, ubeđen sam da je to vreme i ta štampa, ne samo ovi listovi u kojima sam radio dala ozbiljan doprinos razbijanju ukočenosti, sterilnosti srpskog žurnalizma, nalaženju izraza koji je bio svež, nimalo neprofesionalan ili anarhistički i da je dao dosta cigala u temeljima kasnije demokratizacije društva koja je sada u dubokoj krizi.

MZ: Koja je vaša prva asocijacija kada neko spomene Zaječar?

Božidar: Mnogo je bilo dobrog u duhu Zaječara, Gimnazije koju sam pohađao, događaja i aktivnosti mladih, ali prva asocijacija su mi – kestenovi, taj drvored u centru. I možda su oni postali simbol svega dobrog što sam tu proživeo, možda pod njihovim krošnjama još uvek lebdi ta tadašnja energija, ali se ne koristi pametno i dovoljno. Pod tim krošnjama je i druga misao – zašto Zaječar nikad nije bio, “Trst SFRJ” prema Istoku, izlog i ekonomski i trgovinski i privredni i kulturni, a mogao je biti, nego se u svemu prilagođavao iznudici da postaje prestonica “slepog creva Srbije”.

MZ: Današnji je Zaječar zatečen u post-industrijskom, i beskrajnom tranzicionom dobu, suočen sa masovnim odlaskom svojih stanovnika u razvijenije domaće i strane gradove.

U vašem sećanju sigurno još živi i jedan, ne tako davni, ali posve drugačiji Zaječar? Možete li našim, pre svega mlađim čitaocima, dočarati izgled, stanovnike i ambijent tadašnjeg Zaječara?

Božidar: Da, na promociji jedne monografije o Zaječaru u kojoj sam ovde u Beogradu učestvovao pre nekolikih godina, a tim povodom ponešto i zapisao, jedna od autorki je rekla da se (gradska i industrijska) istorija završava sa poslednjom, generalno spornom privatizacijom 2006. U tome ima mnogo istine.

Ono kako ja objašnjavam Zaječar koji pamtim - a mnogi gradovi, pa i Beograd, po meni su poslednji put po meri svojih ljudi bili sedamdesetih godina, posle se sve pretumbava - bio je tipičan, pravi, napredan srpski gradić, malo ali pametno nadrastavši varoš. A malo više palanku. Bilo je tada još takvih gradova u Srbiji, ali je sve važno u njima nekako uvenulo.

Mera takvog grada su da ima raznovrsne srednje škole, a pre svega gimnaziju, pozorište, muzičku školu, dom omladine, bioskope, a u sličnim slučajevima i dom JNA (vojske), list, radio... U ta vremena i značajnu instituciju – korzo. (Simo Matavulj, negda profesor u Zaječaru, je u svojoj noveli “Stari svet u Novom Rozopeku” pisao o tamošnjem korzou, a ja sam za sebe, uvek mislio da je bio inspirisan zaječarskim.)Da ima prosvećenu profesorsku, ali i političku (ne kao sada polumafijašku) “elitu”.

Šta je oko i pod kestenovima postojalo, a čega sada nema ili nema dovoljno – samo pobrojati to već je priča, a ako nije dovoljno, obećavam, kad budem našao vremena napisaću tu priču. “Timok”, “Razvitak”, Mladi maj, Gitarijada, takmičenje u Gimnaziji za “Najveseliji razred” sa tri kompletne i dobro osmišljene priredbe, maturske zabave u hotelu u svečanim, pristojnim i ne preskupim garderobama, predstave gimnazijalaca, često svečane akademije povodom značajnih praznika sa “akademski” dostojnim programom u sali pozorišta, pozorišne i bioskopske predstave, književne večeri, slikarske izložbe akademskih slikara-profesora, umetnika dizajnera kristala i stakla zaposlenih u fabrikama, DIT – klub inženjera i tehničara, popularno okupljalište mladih, disko-klub u Domu omladine....

MZ: Božidare, hvala vam na izdvojenom vremenu. Puno sreće u daljem radu.

Božidar: Hvala i vama, i da gledamo da ispunimo ono obećanje iz odgovora na pitanje iznad ovog.