Branko Grbić

MZ: Bane, reci nam kratko nešto o sebi. Ko je Branko Grbić i čime se bavi?

Bane: Maturant, informatičar i muzičar koji verujem uspešno balansira sva 3.

MZ: Kakvo si mišljenje imao o zaječarskoj gimnaziji pre četiri godine, kada si je upisao? Šta danas, kao maturant, misliš o njoj?

Bane: Mislio sam da ću mnogo više informacija pokupiti iz nje, ispostavilo se da sam većinu trenutnih kvaliteta izgradio gotovo sam. Takođe se za gimnaziju pričalo da samo „štreberi“ upisuju prirodni... Pa eto, ispostavilo se situacija nije baš takva. Čak i ja koji radim jako puno na sebi, nisam jedan od njih.

MZ: Koji ti je najdraži predmet? Ko je tvoj omiljeni profesor?

Bane: Matematika. Ima odličnih profesora, ali Nataša Stanojević je Nataša Stanojević, nenormalno strpljiva i dobra žena.

MZ: Šta ti najviše prija u ovoj školi? Imaš li možda i neku zamerku, nešto što ti se nije dopalo tokom školovanja u njoj?

Bane: Nemam neku specifičnu stvar za koju bih rekao da mi prija. A što se tiče zamerki, uglavnom bi se moje negodovanje svelo na određene stavove koje su u današnjem društvu osetljivije teme, kao što su na primer feminizam ili kapitalizam. Mada tu ne vidim ništa tolko loše, samo se moja mišljenja ne poklapaju sa trenutno popularnim stavovima. Smatram da ima preokrenutih i lažnih informacija do neke mere radi profita, a ne ravnopravnosti. Ali, svako gura neku svoju priču i to poštujem, bilo da je to urađeno iz ličnog interesa ili aktivizma, priča je prošla i uvažava se, što je uspeh za njih.

MZ: U kojim si još školskim aktivnostima, fakultativnim predmetima, projektima i takmičenjima učestvovao?

Bane: Uh, pa bilo je tu dosta i nekih malih, ali i meni većih stvari, kao što je na primer Petnica, takmičenja iz matematike, informatike i fizike, ali i takmičenje smotre radova vezanih za fiziku. Učestvovao sam i u raznim organizacijama gimnazije kao gitarista, takmičenjima u šahu itd.

MZ: Pomenuo si Petnicu. Kakva iskustva nosiš iz nje i koliko ona može pomoći mladim istraživačima?

Bane: Izuzetnu ljubav gajim ka Petnici. To je jedna skroz druga kultura u odnosu na naš grad, dosta se sam karakter tih ljudi razlikuje od onoga što viđam u Zaječaru. Bilo je divno upoznati neke ljude sa kojima sam i danas u kontaktu.. Što se tiče samog istraživanja, dobar je start sa dobrim uslovima za rad, ali i dalje važi činjenica da je dosta samostalnog rada potrebno uložiti.

MZ: Nosilac si Vukove diplome, imaš preko 50 osvojenih nagrada na različitim takmičenjima. Koje nagrade su ti najdraže?

Bane: Mislim da ih čak i ima 50 ako se računaju one manje bitne. Trenutno mi je neki vrhunac mojih takmičenja 1. nagrada na republičkom iz informatike, pokazala mi je koliko zapravo mogu i isplatila mi je dugogodišnji rad, ali i nagrada na republičkom takmičenju muzičkih škola gde sam dobio 1. nagradu pretežno zbog količine emocije unesene u nastup. Obe su mi jako značajne kao neka vrsta metrike mojih trenutnih kvaliteta.

MZ: Kako se postaje prvak Srbije u programiranju?

Bane: Da citiram predsednika Vučića: “Pet najvažnijih stvari – rad, rad, rad, rad i rad” :) . Žrtve su neophodne naravno, poneko predznanje i odlična organizacija.

MZ: Šta te je privuklo programiranju? Otkud strast ka informatičkoj nauci?

Bane: Kada nisam koristio kompjuter, onda sam kao mali provodio sate gledajući moju porodicu kako ga koristi. Oduvek me je interesovao način na koji sve funkcioniše, slično kao i sve prirodne nauke. Pa sam onda postepeno sa igrica i drugih sličnih sadržaja polako prelazio na konkretnu informatiku, samo je bilo potrebno malo vremena.

MZ: Nedavno ste ti i tvoj drug Petar Vasiljević uspešno okončali kvalifikacije za “Innopolis open”, međunarodno programersko takmičenje čije će se finale održati u Rusiji. Nećemo od tebe tražiti da bilo šta obećaš, samo nam reci: Šta očekuješ od ovog takmičenja, kao i od Moskve i Rusije?

Bane: Očekujem najpre da upoznam njihovu kulturu. Jako me interesuje njihov način funkcionisanja i generalno njihov karakter. Da li su sve one stvari na internetu zapravo bile tačne? Videćemo krajem februara.. :)

Od takmičenja nemam neka specijalna očekivanja, moguće je dobiti medalju, moguće je i ne dobiti, pored samog znanja ima tu i dosta nekih sporednih faktora, pa i sreće.

MZ: Koliko je truda potrebno uložiti u sebe i čega se sve odreći, da bi se u kontinuitetu postizali ovakvi uspesi?

Bane: Dosta, baš dosta. Dosta puta sam se nalazio u situacijama da sam bio prinuđen da ne izlazim sa društvom, prekidam treniranje košarke itd. samo da bih imao više vremena za rad. Svakako se to i isplatilo na kraju, pa sam čak sa 16 godina i imao poslove na primer sa kompanijom NEAR iz San Franciska, gde sam prikupljao podatke sa kojim se istraživala mogućnost učenja programiranja od strane veštačke inteligencije.

MZ: Takođe, sviraš gitaru, bas gitaru, klavijature, tekstopisac si i autor svoje muzike. 

Kako usklađuješ svoje obaveze u školi sa hobijima, pre svega sa ljubavlju prema muzici?

Bane: Ne usklađujem, radim šta mi se radi, pa i da mi se ne radi trenutno muzika, tada ću da radim programiranje i obrnuto. Tako da za sve se nađe vremena, sve je do dobre organizacije. Muzika je za mene proces koji ne može proizvesti umetnost i kvalitet ako se radi na silu. Puštam da volja uradi svoje.

MZ: Šta slušaš privatno? Imaš li muzičke uzore na koje se ugledaš?

Bane: Uglavnom je to R&B i trep, mada s vremena na vreme, tu je i blues, rok, metal, pop, pa i klasična muzika. Samo ne džez, to je možda jedini žanr koji ne mogu da slušam, iako ka njemu gajim možda i veće poštovanje od žanrova koje aktivnije pratim. Svaki muzičar normalno da ima neke svoje uzore, naveo bih Drake-a, Coby-ja i Metro Boomin-a kao neke ljude koji su najviše muzički uticali na mene (najviše Drake, jer me je i izgradio kao ličnost). A što se tiče na primer roka najuticajniji su mi Tool i Pink Floyd, za blues Skip James, Stevie Ray Vaughan i BB King. Za klasičnu muziku recimo bih izabrao Franciska Taregu (Odakle je izvučena ona nostalgična Nokia melodija – Gran Vals).

MZ: Kakvi su tvoji planovi nakon završetka Gimnazije? Čime bi voleo da se baviš? 

Bane: Pa planiram fakultet za informatiku, najverovatnije PMF i smer, a pored toga, probaću što više da se posvetim i muzici. Mislim da još mnogo toga mogu da pružim kao muzičar.

MZ: Lorens Fišburn te čeka nakon časova: “Bane, pođi za mnom”, odvlači te na stranu i nudi ti dve pilule, plavu i crvenu. Ako progutaš plavu – bićeš čuveni programer i pronalazač , nezaobilazni autor od uputstava za upotrebu do univerzitetskih udžbenika; a ako progutaš crvenu – bićeš planetarna, intergalaksijska muzička zvezda. Koju pilulu ćeš uzeti?

Bane: Jako teško pitanje. Ali odlučio bih se za muziku najverovatnije. Oba imaju značajan uticaj na svet oko nas, ali ipak, osećaj izlaska na binu gde ljudi osećaju tvoju energiju po meni je jači od samog pronalaska. Mada i sama muzika je donekle jedan veliki projekat. Ali, možda ću eventualno uzeti obe pilule na kraju, ko zna. Imam sada odličnu ideju za spajanje te 2 pilule, o tome detaljnije kad napravim prototip.

MZ: Kada je već reč o prototipima, i sam si u okviru nekoliko mini projekata bio u prilici da ih konstruišeš? Da li možeš da pojasniš koje su njihove namene i otkud ideje za njihovo konstruisanje?

Bane: To su neki mini projekti koje smo radili u Petnici kao što su detektor aplauza, simulacija jednostavnog saobraćaja logičkim kolima i merenje površine nacrtane olovkom i njen grafički prikaz na računara. Ti zadaci su nam zadati, nismo ih birali.. ali evo sad smo čak i slali naš predlog projekta, moj glasi: “Upoređivanje feature-a neuronskih mreža radi klasifikacije žanra muzike“ (feature je vrsta sadržaja koja se šalje u neuronsku mrežu po kojoj veštačka inteligencija bira najbolji odgovor na to).

MZ: Koji bi ti izum, u ovom trenutku tvog života, najviše olakšao postojanje?

Bane: AI program koji mi pokazuje tutorijale tačno onih stvari koje ne znam. Bezbroj puta u programiranju i muzici sam se gubio u tutorijalima koji su uglavnom isti i niskih kvaliteta, te je 1% od tog sadržaja zapravo stvarno korisno (ako ne i 0%).

MZ: Šta je već izmišljeno, ali se nedovoljno koristi?

Bane: Mozak.

MZ: Kakve te uspomene vežu za odrastanje u Zaječaru?

Bane: Uglavnom ne neke koje bih toliko pamtio, koliko stvari koje sam naučio kroz njih.

MZ: Šta bi promenio u današnjem Zaječaru? Da li postoji neka stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima ne bi promenio?

Bane: Ne znam konkretno šta bih menjao. Rekao bih mentalitet mase, ali mentalitet kao takav nije zastupljen samo u našem gradu. Masa ne misli svojom glavom, prati druge i više se bavi drugima. Nemam neku stvar specifično koju bih zadržao, Zaječar je meni samo prolazna staza u životu.

MZ:  Kao mlad i uspešan čovek i kao neko ko će se nesumnjivo, pred odlaskom naći: šta misliš, zašto se mladi ljudi sve češće opredeljuju za odlazak?

Bane: Nema tu neke filozofije koja već nije rečena. Zašto bi sebe podređivali da uz isti rad dobiju manji životni standard? Neke stvari su isplative ovde, ali jednostavno neka zanimanja nisu. Mada, iskreno verujem da obrazovan i snalažljiv čovek nema razloga za odlazak u tom nekom smislu standarda.

MZ: Ukoliko dobiješ priliku da zauvek odeš iz grada/zemlje, i svoj život nastaviš van Zaječara - u kakav Zaječar bi voleo/pristao da se vratiš? 

Bane: Ne bih voleo da se vraćam, ali recimo da stvarno moram, voleo bih da ovaj grad bude življi i veći. Malo je lokacija za mlade.

MZ: Šta bi poručio svojim vršnjacima/svojoj generaciji? 

Bane: Malo veće poštovanje tuđe kulture i načina života. Bezbroj puta sam se osećao kao Kamijev „Stranac”. Verujem da dosta ljudi donekle deli to iskustvo - skroz nepotrebno.

Isto i:

„Ti moliš se da zvezde pokažu dan,

 Meni uspeh je siguran - sve radim sam“

 - Bane

Dosta ljudi očekuje neki uspeh, a ipak osećam da ima malo svesti o vrednosti rada za ispunjenje tog cilja.

MZ: Umesto poruke za čitaoce, zamoliću te da ovde, na kraju ovog intervjua, ostaviš poruku sam sebi, koju ćeš za 10 godina, kad u potpunosti zaboraviš na ovaj intervju, i nekad/negde savim slučajno naletiš na njega - da pročitaš.

Bane: Da li je bilo vredno? I... da li je i dalje Bane – Šest najbolja pesma ikada?