Dina Đorđević



MZ: Dina, hvala ti što si nam izašla u susret i pristala da govoriš za naš portal. Ko je Dina Đorđević i čime se bavi?

Dina: Dina Đorđević je istraživački novinar koji želi da promeni svet. Šalim se :) Dina je novinar koji samo radi svoj posao.

MZ: I svoj posao trenutno obavlja u CINS-u. Čime se CINS bavi, kakve teme obrađuje i šta istražuje?

Dina: CINS je jedan od nekoliko istraživačkih medija u Srbiji. Kako se nezavisno novinarstvo preselilo u online, građani mogu da nas čitaju samo na internetu, preko našeg sajta. Pokatkad i preko drugih portala koji prenesu naša istraživanja. Pišemo o bukvalno svakoj temi koja je u javnom interesu, odnosno o svemu gde prepoznajemo da je došlo do korupcije, kriminala, zloupotreba od strane funkcionera i državnih institucija, sukoba interesa – obrazovanje, sport, navijači, politika, zaštita životne sredine, energetika, mediji.

Pokrivamo dosta i lokalne probleme. Više puta smo, recimo, pisali baš o Zaječaru – o hapšenju Saše Mirkovića zbog novogodišnjih paketića i finansiranja medija, ranije i o Bojanu Stojanoviću, bivšem članu gradskog veća, koji je osuđen na zatvor zbog toga što nije dostavio izveštaj o imovini Agenciji za borbu protiv korupcije. Pisali smo i o tome kako su mediji povezani sa funkcionerima SNS iz Zaječara, TV Best i F Kanal, poslednjih nekoliko godina od grada dobijali značajno više novca iz budžeta u odnosu na period kada funkcioneri nisu bili na vlasti. Nešto ranije istraživanje, iz 2009, otkrilo je da je Zaječar drugi grad u Srbiji sa najvećim brojem zaposlenih u Gradskoj upravi, u odnosu na ukupan broju stanovnika teritorije grada.

MZ: Pre svega, zašto si se opredelila za novinarstvo? Kako si postala novinarka CINS-a?

Dina: Kao mala pričala sam da ću biti glumica, a zatim krajem osnovne da ću biti novinarka, iako sam u tom period bila potpuno zaluđena fizikom i matematikom. Sećam se da mi je Klopka bila omiljena emisija u osnosvnoj školi. Znam da mi se dopadala ta ideja ispitivanja odgovornih ili makar ljudi koji pretenduju da postanu vlast. Gledano kroz tu prizmu, novinarstvo mi je delovalo kao neko javno isterivanje pravde, kao posao gde si čist sam pred sobom, ne praviš kompromise, možeš sve da pitaš, radiš dobra dela, a uz to svaki put je je neka druga tema, dakle nema rutine. Druga TV ljubav mi je bio Insajder i onda je spontano emisija za emisijom usmeravala moju pažnju više ka novinarstvu nego ka drugim oblastima.

Put do istraživačkog novinarstva i CINS-a, međutim bio je dug. Bilo je tu svačega: promašaja, boljih i loših volontiranja, praksi. Suštinski ključ je bio to da sam se stalno tražila, menjala kada mi se nije dopadalo, lutala pomalo. Međutim, bilo mi je važno da stalno budem u poslu. Shvatala sam novinarstvo kao nešto gde odmah treba da uskočiš u vatru, više kao praksu, zanat, nego nauku, i tako sam se ponašala. Odmah u prvoj godini počela sam da radim u studentskoj emisiji koja se emitovala na Studiju B. Bukvalno nisam imala pojma šta radim, ali je fora bila u tome da te starije kolege uče. Krenula sam skroz od početka. Pisala vesti, onda su krenule složenije stvari i na kraju sam i vodila emisiju jednom nedeljno, i tako godinu dana. Tu sam bila sve do pred kraj faksa kada sam počela da vodim studentsku TV emisiju isto na Studiju B. Montažer koji je bio dosta posvećen toj emisiji je preporučio profesorki Lili Radonjić, suvlasnici produkcijske kuće Mreža koja stoji iza Utiska nedelje i Olje Bećković i tako sam izašla iz zone komfora sa faksa i počela da radim prve "prave" novinarske stvari koje su se gledale na RTS-u. Sećam se da sam par priča snimala u Zaječaru.

Sledeća etapa bilo je povlačenje u online svet i rad na vazduhoplovnom portalu Tango Six. Istovremeno CINS je raspisao konkurs za školu novinarstva. Prijavila sam se, prošla obuku i počela da primenjujem neke savete svakodnevno. U međuvremenu sam završila svoju prvu istraživačku priču za CINS – kao polaznik njihove škole istraživačkog novinarstva i u tom trenutku njima je bila potrebna još jedna osoba u redakciji. Pozvali su me i eto, tu sam već skoro tri godine. Dosta je spontanih stvari dolazilo jedna za drugom, tako da ne mogu da kažem da sam ciljano išla ka istraživačkom, za razliku od drugih kolega iz redakcije. Prekretnica da shvatim da definitivno želim da se bavim iztraživačkim novinarstvom bila je CINS škola, gde sam naučila kako mogu da dođem sve do informacija, a zatim pad vojnog helikopter sa bebom 2015. Nakon suđenja na kome je odlučeno da je prekršen lanac komandovanja ali da nema krivične odgovornosti, tražila sam kopije dokumentacije iz postupka. Jedina sam novinarka koja je preko poverenika za informacije od javnog značaja pokušala da izvrši uvid i vidi šta se u postupku dešavalo, tako što je Vladi Republike Srbije poslato utuženje za izvršenje. Naravno, to mi nikad nije dato. Kasnije je moj slučaj poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić stavio kao jedan od eksponata na izložbi ove institucije u Narodnoj biblioteci.

MZ: Čini se da, eufemistički rečeno, novinarska profesija pamti i bolje dane. Šta danas znači biti novinar?

Dina: Položaj novinara u Srbiji danas je dosta degradiran, urušen, političari lepe novinarima etikete stranih plaćenika, pokušavaju da ih ponize na ličnom i profesionalnom nivou. S druge strane, manipulacije koje se godinama plasiraju preko televizije, koja je kod nas i dalje najvažniji izvor informisanja, uz ogromni manjak medijske pismenosti građana, uticali su na generalnu sliku da je novinar uvek na nečijoj strani iz koristi i da izveštava iz interesa.

Dodatni problem u svemu tome je i činjenica da se danas pod novinarstvom ubrajaju lešinarski naslovi tabloida koji nude šokantne fotošopirane slike i laži za malo para i trajnu štetu po sve nas. Po mom mišljenju, to je sasvim neka druga profesija, međutim za ljude izvan profesije svi mi – i profesionalni i neprofesionalni smo u istom košu, nažalost. Svi smo mi za njih novinari. Često čujem ogorčenost prema celokupnoj branši. Kada malo analizirate sve to shvatite da se ljudi informišu brzo i usput, najčešće tako “što im nešto iskoči” - retki su oni koji zapravo znaju koga i zašto čitaju ili gledaju ili koji biraju medije. Zato kad god se nekom predstavljam prvi put imam potrebu da se ogradim od neprofesionalnih medija i udavim ga ne bi li objasnila šta ja u stvari radim. To je potpuni paradoks ove profesije, jer prvo kažete šta niste pa tek onda šta jeste, ali to danas znači biti novinar u Srbiji.

MZ: Dobitnica si nagrade Novosadske novinarske škole za najbolju mladu novinarku 2018, kao i specijalnog SEEMO priznanja u 2019. godini za istraživanja o problemima u izgradnji i finansiranju malih hidroelektrana. „Priznanje za rad na izvanrednim pričama iz oblasti životne sredine, kao i hrabrosti uprkos velikom pritisku i pretnjama sa kojima je suočena”, navodi se u obrazloženju žirija.

Da li si ikada lično osetila pritisak, ili dobijala pretnje zbog svog profesionalnog angažmana?

Dina: Nije bilo pretnji i pritisaka u onom klasičnom smislu - da me zove neko, preti meni i porodici ili redakciji, niti je neko zvao urednicu ili direktora da pokuša da spreči objavljivanje teksta. Međutim, dokumentacija koju smo tražili nije nam dostavljena duže od šest meseci. Pri tom, naš proces rada se ne završava kad dobijete dokumetaciju, tu otprilike počinje. Tako da nam je to mnogo otežalo objavljivanje priče za koju smo znali da postoji. To je suptilan pritisak i direktno otežavanje rada medija.

Uz to, bilo je neprijatnih razgovora sa sagovornicima koji viču, vređaju, prete tužbom. Imala sam iskustvo da kažu da iza našeg rada stoje političari i to sve na Pink televiziji u vestima, zbog teksta koji smo kolega i ja istražili. Kako to obično ide, Pink je prenosio saopštenje Regulatornog tele za elektronske medije (REM) o kome smo pisali da ne kažnjava provladine televizije Pink i Studio B čak i kada stručne službe REM-a zadužene za monitoring medija uoče prestupe. Nigde nije bilo naznačeno šta su nalazi našeg teksta već samo stav REM-a koji je imao cilj da nas unizi kao profesionalce. U tom smislu, to jeste neka vrsta pritiska na novinare, dosta pametno osmišljena. Stavljaju vas na nekakav stub srama preko televizije sa nacionalnom frekvencijom koju gleda na stotine hiljada ljudi u čitavoj zemlji. Uz to ne daju vam mogućnost da o tome i vi nešto kažete i objasnite o čemu se radi. Onda vas teraju da se danima, umesto istraživanjem, bavite pisanjem saopštenja kako biste odogvorili na optužbe i tako dali objašnjenje makar publici koja dolazi na vaš sajt.

MZ: Nekažnjavanje krivičnih dela protiv novinara ili neadekvatne sankcije, zastrašivanje, pritisci – politički, finansijski, administrativni koji rezultiraju u cenzuri i samocenzuri, ograničen pristup informacijama, netransparentnost medijskog vlasništva, neki su od problema sa kojima se novinari danas nose. Sa kakvim još izazovima se istraživački novinari susreću i koje su njihove posledice?

Dina: Ignorisanje masovnih i najčitanijih tj. najgledanijih medija. Po logici stvari, dnevnim medijima koji najviše prenose kratke vesti bi svaka naša priča mogla da bude vest jer mi otkrivamo nešto novo, skriveno – to je po svojoj prirodi vest. Praksa jeste da se mediji međusobno prenose. Vi CINS ne možete da vidite na najčitanijim portalima u zemlji niti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Provladini mediji nas prenesu kada se u našem tekstovima nađu političari koji su trenutno u opoziciji – onda to iskoriste u svrhu političke borbe. Do nacionalne frekvencije dođemo i kada institucije pišu saopštenja u kojima nas blate, kao što je slučaj sa REM-om na Pinku.

MZ: Istraživanja o MHE su imala ulogu u pokretanju i omasovljavanju protesta protiv njihove izgradnje. Uprkos svim poteškoćama u novinarskoj profesiji i predrasudama o njoj, ovo je sigurno bio podstrek i potvrda da bavljenje stvarima od javnog interesa i neutralno izveštavanje imaju odjeka među građanima, što je sigurno bila svojevrsna satisfackija. Da ne bude da bavljenje novinarskim pozivom ima više negativnih strana: Koje su prednosti bavljenja ovim poslom?

Dina: Novinarstvo je strast. To nije posao koji će vam doneti veliku zaradu, a oduzeće vam dosta slobodnog vremena. Nije vam neophodan fakultet da biste ušli u novinarstvo, ali jeste strast da biste u njemu ostali. Taj osećaj satisfakcije, uzbuđenja kada nešto novo otkrijete i kada to nešto objavite. Nijedan dan nije isti, nema šablona, ako ste dovoljno radoznali svaka nova tema kojom se bavite biće nova avantura i osim što ćete vi naučiti nešto novo činjenično, saznaćete mnogo o sebi i ljudima.

Nema dobre priče bez odlaska na teren. Recimo zbog malih hidroelektrana sam putovala svuda po Srbiji, pa čak i van nje. Onda spoznajete da isti problemi tište potpuno različite tipove ljudi, da su šabloni zloupotreba isti, pokušavate da shvatite šta je gorivo svim tim ljudima, zalazite malo u psihologiju, interese, ciljeve i onda sve što izvučete kao zaključak vam pomaže da bolje ispričate priču, ali i da kao čovek bolje razumete svet.

MZ: Koje je najinteresantnije profesionalno iskustvo, koje nije pomenuto u tvom rezimeu/CV-u?

Dina: Kada je reč o CINS-u to je definitivno rad na pričama o malim hidroelektranama. To je dugoročno gledano bilo pravo istraživanje po definiciji. I ta priča se gradila i održavala vrućom preko godinu dana. Van toga, definitivno bih izdvojila prošlogodišnju novinarsku stipendiju. Tokom cele 2019. bila sam jedan od deset novinara sa Balkana (Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Bosna I Hercegovina, Severna Makedonija, Kosovo* i Srbija) koji su dobili Balkansku stipendiju za novinarsku izuzetnost u okviru BIRN-a (Balkanska istraživačka mreža). Ja sam bila jedina iz Srbije, a izazov zbog kog sam se i prijavila je taj što je ceo program na engleskom jeziku i radite priču koja ima međunarodni karakter, a koja svkako ukazuje i na problem u vašoj zemlji. Faktički dobijate priliku da radite priču koja više liči na tekst stranih medija, poput Gardijana. Sveobuhvatnije je, dobijate dovoljno novca da možete da putujete u zemlji i inostranstvu, kupujete baze podataka ako vam treba, unajmljujete fotografe i sve što vam treba kako biste napisali priču. Urednici su vam novinari iz Londona sa višegodišnjim novinarskim i uređivačkim iskustvom. Moj konkretno, je bio novinar BBC-a. Prednost ovakvog rada je što učite kako da temi priđete malo drugačije, da budete više reporter, da drugačije prenesete informacije i razmišljate kako da ispričate priču za međunarodnu publiku – to je izazov. U narednim mesecima očekujem da objavim svoju priču.

MZ: Prema Indeksu medijske pismenosti, zemlje našeg regiona su uglavnom na začelju liste. Kako se boriti protiv lažnih vesti, tabloidizacije, etiketiranja i hajki u medijima? Na šta bi trebalo obratiti pažnju, ukoliko želimo da “ulovimo” lažnu vest?

Dina: Lažne vesti po pravilu nas ili šokiraju ili podilaze stereotipima, strahovima, željama najvećeg broja ljudi. Kriju se najčešće iza pompeznih naslova, onoga što zovemo klikbejt. Kod njih treba obratiti pažnju da li se navodi izvor informacije. Ukoliko se navodi neka organizacija i institucija obavezno proveriti na internetu ima li tih istih podataka na njihovim sajtovima. Lažna vest može biti i u formi videa ili fotografija. Jedan u nizu primera je fotografija Ninoslava Jovanovića nakon hapšenja zbog otmice devojčice Monike Karimanović.

Na originalnoj fotografiji on se nije smejao, dok je na fotošopiranoj izgledalo kao da se u trenutku hapšenja smeje. Publika koja je već imala oformljen negativan stav prema Jovanoviću je ulazila na vesti sa lažnom fotografijom, a mediji su dobijali takozvani klik zbog kojeg će biti čitaniji što će im kasnije doneti veću zaradu. Zbog toga treba da se zapitamo kada čitamo vesti koje deluju suviše banalne, očigledne, šokantne, skoro neverovatne i pokušamo da proverimo da li je i ko o tome pisao, da li ima podataka još negde o tome. Uz to, najbolja zaštita je čitanje i gledanje kredibilnih medija, koji ne objavljuju informacije pre nego što ih provere, a izbegavanje tabloida i njihovih portala.

MZ: Mediji imaju najveću odgovornost, ključnu ulogu u informisanju i edukaciji građana jer se građani upravo oslanjaju na njih dok oblikuju svoja mišljenja i stavove prema političkim akterima i temama. Iako to nije konkretno polje tvog delovanja, šta misliš o medijskim sadržajima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom?

Dina : Pink, Happy, RTS, Prva i O2 odavno, nažalost nemaju program kakav po propisima treba da imaju TV sa nacionalnom frekvencijom. Ne samo da se ne čuju sve strane, već se favorizuje vlast, krše propisi da bi se promovisali političari, izbegavaju se neistomišljenici i možda najvažnije potpuno ignorišu vesti koje direktno ukazuju na korupciju i kriminal povezanu sa samim vrhom države. O aferi Krušik i Aleksandru Obradoviću, recimo nismo mogli da čujemo na RTS-u u početku. Kasnije, kada je u Dnevniku i pominjana afera, o Aleksandru Obradoviću se nije pričalo kao uzbunjivaču, jer je to zvanični stav vlasti koja ga već označila kao državnog neprijatelja. Dodatno, informacije o toj aferi su bile potpuno skrajnute u sredinu i kraj vesti.

Ako zanemarimo politiku, problem su i dečji programi, kojih nema, a moralo bi da ih bude. Kolega i ja smo za CINS baš pisali kako televizije sa nacionalnom frekvencijom puštaju neprilagođene filmove pune krvi i nasilja, u vreme kad to ne smeju. Tako više zarađuju od reklamiranja koje tada puštaju, a sve na uštrb dece.

MZ: Da nekim slučajem nisi odabrala ovu profesiju, čime bi se danas bavila?

Dina: Verovatno bih imala neku malu radionicu handmade nakita, predmeta, garderobe. To je jedna od stvari koju sam isto želela kao klinka, a kojima se i danas bavim ponekad u slobodno vreme. Planiram da upišem kurs šivenja, to godinama želim, tako da uskoro ulazim u tu avanturu.

MZ: Kako provodiš slobodno vreme, ukoliko ga imaš?

Dina: Koliko imam slobodnog vremena najbolje pokazuje to što ti odgovore na pitanja nisam poslala oko tri nedelje. :) Imam ga malo, dosta se radi, često je to i više od osam sati, a uz to često putujem poslovno, idem na seminare, treninge, kurseve što je neka vrsta usavršavanja na kojoj CINS insistira. Naravno, tu su i druge stvari koje dodatno skraćuju ostatak dana, gužve u gradu, u prodavnicama, svuda. Svi životni procesi u Beogradu traju mnogo duže, vreme jednostavno leti. Gledam da maksimalno efikasno planiram vreme posle posla. Najčešće se viđam s dečkom, prijateljima, porodicom. Kada odlučim da se jednostavno vratim kući posle posla i odmorim, najčešće gledam i čitam stvari koje me zanimaju a nisam stigla na poslu. Tako da je to opet neki vid ulaganja u profesiju, ali to je neminovno i jače je od mene.

Ponekad crtam, slikam, učim da šijem polako. Ali vikendima gledam da se družim što više jer ovde lako postajete otuđeni i usamljeni. Pokušavam da budem van kuće što više. Leti je to sport - bicikl, roleri. U proleće i jesen kad je lepo vreme volim da putujem po Srbiji tokom vikenda. Nešto kao ekskurzije u osnovnoj, samo me sad to stvarno zanima.

MZ: Koliko često posećuješ Zaječar? Kakve promene uočavaš u njemu kad imaš priliku da to učiniš?

Dina: Retko dolazim, ne toliko zbog posla koliko zbog činjenice da najveći deo moje porodice više nije u Zaječaru. Kad dođem, najčešće bude neki konkretni događaj kao što je festival ili gledam da to bude vikend kada mi drugarice najave da će biti nekih dešavanja. Tako da projurim za dva dana, sve mi bude super, jer se uželim svega i ne primetim nezadovoljstva, manjak energije, možda i neku apatičnost kod ljudi o čemu mi Zaječarci često govore. Poslednjeg puta, recimo, baš kad si ti puštao muziku u Omladinskom centru, osetila sam se kao u srednjoj školi jer je identična ekipa ljudi bila u klubu kao i pre 10 godina. Sve mi je izgledalo isto i onda se probudi nostalgija i sve je toplo i lepo. Pretpostavljam da bi bilo mnogo drugačije da sam tu stalno, ali ne znam kako je biti u Zaječaru poslednjih godina duže od dva dana aktivnog vikenda.

MZ: Kakve te uspomene vežu za odrastanje u Zaječaru?

Dina: Lepe, tople. Što kažu, da mogu da biram, ja bih sve isto. Suštinski, uz sve lepe i loše stvari koje su mi se desile, meni je život u Zaječaru bio bezbrižan. Naravno da sam osećala i ograničenja male sredine po pitanju izbora, mogućnosti. Da sam htela da se recimo bavim umetničkim klizanjem prosto to ne bih mogla, ali s druge strane mislim da je za razvoj nekih drugih delova ličnosti mala stredina odlično mesto.

Zaječar je deo mog identiteta, i to jako volim jer je neverovatan broj situacija u kojima mi je to značilo, jer sam mnogo bolje mogla da razumem ljude sa lokala, mehanizme kako te sredine funkcionišu.

Beograd isto obožavam, razumem ga, ali to je glavni grad - jedan jedini u Srbiji, mesta poput Zaječara je mnogo više u zemlji i to je takođe realnost. Tako da, bez želje da se sad nekom dopadnem ili po svaku cenu kažem nešto pozitivno, stvarno vidim kao bogatstvo činjenicu da sam živela u manjem gradu. Nešto kao latinica i ćirilica – prednost je što znamo oba pisma. Ja se isto tako osećam po pitanju Zaječara i Beograda, gde sad živim - poznajem oba strane medalje života u Srbiji.

MZ: Šta ti najviše nedostaje kada je Zaječar u pitanju? Da li postoji neka stvar u njemu koju nikad, ni za šta, ni pod kojim uslovima ne bi promenila?

Dina: Nikad ne bih menjala Timok i Kraljevicu, naročito ujutru, ali najvažnije - nikad ne bih menjala pogled na zvezde iznad Zaječara. Ovde se zvezde gotovo ne vide. Najviše od svega nedostaje mi moja soba posle izlaska, u zoru. Imala sam običaj da otvorim vrata terase da uđe svežina. Pošto sam živela pored Timoka i bio je hladniji vazduh. Neko vreme bih slušala reku, a onda bih pustila Mobija ili nešto slično što sam tad slušala, sačekala sunce kroz roletne i tako zaspala. Nedostaju mi i prijatelji koji su tu, ali to pokušavam da ispravim tako što ću češće da dolazim. :)

MZ: Nedavno je završena dekada “desetih”, pa je “zaokruživanje”, sumiranje utisaka sada aktuelnije nego inače. Šta misliš, po čemu će ljudi pamtiti ovaj period?

Dina: Mislim da će ova dekada ostati upamćen po protraćenom entuzijazmu, ugušenoj nadi da će se nešto promeniti, slomljenoj volji da se borimo za ciljeve i generalno, ogromnoj obesmišljenosti političkih i društvenih procesa. Ako bih u jednoj reči opisala narod u Srbiji to bi bio umor. Živimo u mikrosvetovima koji se ili poklapaju ili su dijametralno suprotni. Sve je otišlo u krajnost i pojačano je do maksimuma. Nedostaje balans i tolerantnost, ne čujemo se i ne vidimo, a mislim da je to posledica i svega što se dešavalo za ovih deset godina. U poslednjoj dekadi smo često bivali prepušteni sami sebi, institucije nisu dovoljno izgrađene, i onda čupamo i guramo da bismo pokušali da dobijemo ono što nam po zakonu pripada.

Da ne završim previše pesimistično, ja još uvek nisam izgubila nadu i zato se bavim novinarstvom na ovaj način - verujem da tako doprinosim da svi jednog dana živimo slobodnije.

MZ: Umesto uobičajene poruke za kraj: Koju bi po(r)uku, da može, današnja Dina poslala onoj Dini sa početka “desetih”?

Dina: Manje shvataj stvari ozbiljno, koristi više trenutke, manje se nerviraj, budi manje stroga prema sebi, češće zovi ljude koje voliš.