Srđan Stavrić

MZ: Srđane, hvala što si nam izašao u susret i pristao da odgovoriš na nekolicinu pitanja.

Srđan: Ne bih ja nazvao ovaj razgovor izlaženjem u susret, naprotiv, zadovoljstvo je moje. Hvala što ste me pozvali, vašem pozivu čovek ne sme da se ne odazove jer znam pouzdano da je nekom od vas baba Vlajna.

MZ: Nema bojazni, to su samo bapske priče. Ili nisu?  Kako bi predstavio sebe i svoj rad? Ko je Srđan Stavrić i čime se bavi?  

Srđan: Srđan Stavrić je jedan nepokvarljivi zaljubljenik u rokenrol čiji je posao mukotrpan i slabo plaćen. Šalim se naravno, nije samo rokenrol u pitanju, volim ja i bluz. Ja sam naučnik, preciznije fizičar. Čudno je i pomalo suludo kada neko u 21. veku kaže za sebe da je naučnik, zvuči nekako srednjovekovno. Diplomirao sam na Fizičkom fakultetu u Beogradu, studiranje proveo po domovima, malo u Karaburmi i više u Studenjaku i beše to sveukupno munjevito proletelih ali slatkih 5 godina. Sada mi je radna knjižica u kadrovskoj službi Instituta za nuklearne nauke “Vinča” gde se bavim fizikom kondenzovanog stanja materije.

Predmet mog istraživanja su dvodimenzionalni materijali (oni koji prate naučnopopularne blogove verovatno su čuli za grafen). Reći ću samo da su dvodimenzionalni materijali vrlo tanki, zapravo debljina samo jednog ili najviše nekoliko atoma, a ta njihova tananost uzrokuje pojavu neobičnih fizičkih svojstava. Mogućnosti za njihovu primenu su velike – u novim tehnologijama za skladištenje energije, nanoelektronici, optoelektronici, you name it.

Da ova priča ne bi ostala na teškim rečima od 12 slova reći ću da sam sa kolegama iz Švajcarske radio na projektu u okviru koga smo izučavali materijale koji bi mogli da se iskoriste u računarima za skladištenje memorije i to tako da je zapis informacija 100 puta gušći nego kod postojećih hard diskova. To bi značilo da imate hard disk iste veličine kao ovi sadašnji ali sa sto puta većim kapacitetom. Toliko o tome, ne želimo da čitalac stane na drugom pitanju.

MZ: Čime se zapravo, bavi institut u kojem trenutno radiš?

Srđan: Vinča je multidisciplinarni institut. Ima fizičara, hemičara, fizikohemičara, biologa, inženjera itd. Ukupno je zaposleno oko 800 ljudi. Moraću da razočaram teoretičare zavere i ljubitelje serije „Černobilj“ ali Institut nema centralni projekat na kome se tajno radi, a zaposleni u njemu nisu ozračeni i ne svetle u mraku jer nivo radijacije u Vinči nije visok. Zapravo niži je nego na Vračaru (Historical).

Institut jeste prevashodno osnovan 1948. godine sa ciljem da iznese državni nuklearni program nakon izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa, a od 1968. godine postaje multidisciplinaran. Danas se u njemu odvijaju mnoge naučne i nenaučne aktivnosti a od nuklearne fizike je ostala izreka „komplikovan ko nuklearna fizika“.  

MZ: Zašto si se opredelio za fiziku? Otkud ljubav/strast ka toj nauci? (Provejava glas iz nekadašnje reklame i razočaranog oca Peđe Stojakovića: „Sine Srđane, mora li ta fizika?“). 

Srđan: Nije morala fizika, vrlo lako je moglo da bude i nešto drugo, ali bi svejedno to bilo nešto povezano sa matematikom. Premišljao sam se kada sam upisivao fakultet da li fizika ili ETF i, eto, ostadoh pri fizici. Za taj moj ostanak zaslužan je profesor Mladen Šljivović prosto ukazujući mi na prednosti koje nosi bavljenje fizikom.

Što se strasti prema nauci tiče, ona dolazi iz najranijeg detinjstva, iz najobičnije klinačke radoznalosti. Svako dete voli da čeprka, da uradi nešto što mu je zabranjeno ne bi li nešto novo saznalo, da nešto rastavi ili polomi, izvrne naopačke, da pita hiljadu (naizgled) gluposti i ukoliko se ta radoznalost usmeri na pravi način rađa se i strast prema nauci. Za taj proces „kanalisanja znatiželje“ neophodno je da nastavnici koji predaju (pre svega) u osnovnoj školi budu na vrhuncu svog zadatka i da umeju da prepoznaju klince/klinke koji su zainteresovani da stalno iznova istražuju a da ih to istraživanje ne zamara. Ja sam bio vrlo radoznalo dete koje hoće sve da zna o vasioni i dinosaurusima, ljubopitljivo a često bogami i naporno (moj kum Cane to može da posvedoči) uz dar za matematiku i voila - eto fizike kao mogućeg profesionalnog životnog opredeljenja.

U mom slučaju nastavnik koji je zaslužan za to buđenje radoznalosti je Bogosav Ristić Bogi (sada u penziji), koji je zaista mnogo toga učinio za svoje učenike i škole u kojima je predavao i koji je pravi primer strogog ali pravičnog nastavnika. Bogiju i Šljivi ovom prilikom zahvaljujem za sve što su učinili za mene.   

MZ: Da li je teže biti dobar profesor/predavač ili dobar student?

Srđan: Teže je biti dobar profesor. Bez dileme. Dobrih studenata znam mnogo, a dobrih profesora svega nekoliko. Znate, za dobrog profesora je neophodno dubinsko i detaljno poznavanje materije koju prenosite, predavalački dar kao i, poslednje ali ne i najmanje bitno, ispravan sistem vrednosti od koga ne odstupate. Studenti su pre svega ljudi kojima profesor treba da predstavlja primer. Prva dva od navedenih uslova se stiču kroz obrazovanje i mukotrpan rad a ovom trećem te nauči baba. Ili te ne nauči.

Budući da sam bio student a potom i asistent na dva fakulteta (Rudarsko-geološkom i Fizičkom) odgovorno tvrdim da je u profesorskom pozivu najvažnije biti iskren prema studentima. Oni bez greške osete ukoliko pokušavate da svoje neznanje prikrijete profesorskom titulom, arogancijom ili čime god, a tada kada se to desi onda i poštovanje pada u vodu. Ko god se odluči za profesorski poziv mora da bude spreman da društvu kroz svoj rad pruži više nego što će mu isto to društvo ikada uzvratiti.

MZ: Kako motivisati mlade da se okrenu nauci? Da li nauka ima oreol bauka?

Srđan: Nauka ima oreol bauka zato što je njena uloga i danas, u 21. veku, i dalje mistifikovana i nedovoljno poznata. Demistifikaciji nauke definitivno ne pomažu razni fantomi koji se pojave u medijima sa proglasom da su otkrili nešto senzacionalno. Kada se u to uključe i razne teorije zavere kojima su ljudi skloni, onda čoveku već ništa nije jasno.

Na pitanje, koje mi neretko postavljaju, šta će nama u Srbiji nauka odgovaram pitanjem – šta će nam pozorišta, izložbe slika, koncerti muzičke škole? Analogija nije potpuna ali i nauka i umetnost oslikavaju stepen razvoja države i predstavljaju identitet društva koje tu državu gradi (u našem slučaju – društva koje tu državu trpi). Znate li onu pesmu od Đure Jakšića o stazi s cvećem i stazi s trnjem? Nauka je ta druga staza, kojom ređe ide. Teška je, zahteva naporan rad i odricanje ali su i benefiti koje pruža jedinstveni i do njih nije moguće doći baveći se bilo kojom drugom profesijom. Pritom ne mislim na upotrebnu vrednost pronalazaka već na zadovoljstvo spoznaje koje nauka pruža čoveku koji se njome bavi. Mladima treba dati priliku da osete tu draž u najranijem dobu a posle toga im treba pomoći da istu draž održe. To je dug proces. Naučnik se ne stvara onlajn kursevima koji traju 3 meseca. Mnogo je ulaganja na raznim nivoima neophodno kako bi porastao jedan dobar naučnik.

Na kraju ovog mog dugog odgovora, čuvena je rečenica Ričarda Fajnmana, jednog od najintrigantnijih fizičara 20. veka da je fizika kao seks – daje praktične rezultate ali to nije razlog zašto mi to radimo.

MZ: Nedavno si doktorirao i čestitam ti na tome. Kako bi ocenio trenutno stanje u visokom obrazovanju u našoj zemlji?

Srđan: Hvala ti na čestitkama, tokom mog doktorata je sve bilo prelepo i ništa nije bolelo.

Na pitanje bih ti ponovo odgovorio pitanjem – kakvo je stanje u muzici u našoj zemlji? Mislim da je stanje u različitim delatnostima u našoj zemlji poprilično ujednačeno, mrtva trka u sivoj zoni. Mnogo visokoobrazovnih ljudi odlazi preko grane (što zapravo i nije loše) ali se nedovoljan broj njih ovde vraća (što je izuzetno loše). Nauka podrazumeva postojanje protoka svežih informacija a to je nužno povezano sa razmenom ljudi koji donose nove ideje. Neophodno je stvoriti uslove da se vrate oni koji su otišli da na najboljim univerzitetima i institutima uče od majstora svojih zanata. Ljudi žele da se vrate, nisu oni zaboravili svoju zemlju, ali teško je to učiniti kada vas odbacuje sredina u kojoj ste ponikli. Ne mora vama niko direktno da kaže da vas ne želi, dovoljno je da mesto za koje aplicirate popuni nekim amaterom, to vam je jasan znak da vi tu niste potrebni niti poželjni.

Sekundarna stvar je visina plate i sramotno niska sredstva koja se za nauku u Srbiji izdvajaju, pa zatim i atmosfera u institutima i fakultetima i maćehinski odnos države prema ovim institucijama. Ovo je teška tema i mislim da nećemo daleko otići ukoliko je dodatno produbimo, stoga bih je za sada napustio. 

MZ: U pravu si, zato pređimo na teme od istinskog značaja za čovečanstvo. Čudna bića, nalik intergalaktičkim dođošima, iz udaljenih galaksija po prvi put posećuju Zaječar. Nakon parkiranja svog NLO-a u naselju Dva brata, oni izlaze na ulice i prvo ljudsko biće na koje nailaze si ti. Radoznalo te gledajući – pitaju: “Kakav je ovo grad?” Šta im ti odgovaraš?

Srđan: Dragi sugalaksijalci, dobro je da imate letelicu pa mogoste da dođete i iz pravca Čupićeve. U gradu ste gde mostovi vise ali su pomalo i na stubovima, a dva se sveta sudaraju na reci Timok koja ispod njih decenijama protiče uspešno zaobilazeći traktorske gume i školjke od Renoa četvorke. Ta se dva sveta, danju naizgled sasvim različita i nepomirljiva, noću slivaju u jedno isto mesto gde vreme staje a prostor se krivi od količine piva, špricera i vinjaka. Na tom mestu se nakon 4 ujutru otvara portal koji vodi pravo u Bugarsku, jer ako ste do 4 ujutru zaglavili tamo onda za bolje od Bugarske i niste :) 

MZ: Koliko često posećuješ Zaječar? Kada dođeš, šta  najčešće primećuješ? U kojem smeru se razvija Zaječar?

Srđan: Previše retko rekao bih, svega tri puta godišnje oko praznika, kao i većina nas Zaječaraca na prinudnom radu van Zaječara. Ali zato kad dođemo grad se duplira. Taj talas ljudi koji zapljusne Zaječar oko praznika danas je znatno vidljiviji nego pre deset ili petnaest godina. Mnogo se ljudi iselilo u tom periodu. Ipak, primećujem da Zaječar uporno odbija da umre i to isključivo zbog truda nekolicine kreativnih pojedinaca. Žilavi su ti pojedinci. Oni nose društveni život našeg grada uprkos nedostatku institucionalne podrške. Treba im pomoći u realizaciji ideja, ma koliko one lude bile. Zaječar će da živi sve dok takvi ljudi budu imali snage i nerava, jer onaj poslednji koji odustane može da ugasi svetlo.

MZ: Da li u Zaječaru postoji neka stvar, koju bi, da možeš, promenio?

Srđan: Težak izbor. Ako moram da izdvojim samo jednu stvar koju bih promenio, onda bi to bio položaj autobuske stanice. Mislim da je preblizu gradu i da je treba izmestiti negde malo dalje, recimo u Halovo.

MZ: A da li postoji nešto što nikada ne bi menjao?

Srđan: S druge strane, pravac ka kome je okrenut spomenik na skveru nikako ne bih menjao.

MZ: Kakve te uspomene vežu za odrastanje u Zaječaru?

Srđan: Ako preskočimo „11-10-9“ (popularna igra u naselju Dva brata, za koju su potrebna najmanje tri igrača, dve stative i jedna fudbalska lopta - prim.aut) ispred zgrade i komšiku Borku koja nas metlom tera odatle uz spominjanje uže familije, Gitarijada je definitivno najveća uspomena iz mog života u Zaječaru. Od svega što se dešavalo u Zaječaru 90-ih i 2000-ih, Gitarijade su ostavile najveći trag moje detinjstvo i u velikoj meri su zaslužne što sam zavoleo rokenrol. Zbog Gitarijade sam obukao majicu Deep Purple i pustio kosu. Mislim da je sa generacijama muzičara iz Zaječara ista stvar. Koliki je značaj Gitarijade shvatite tek kada pokušate da zamislite šta bi bilo da je nikad nije bilo. Ne možete da zamislite, je l‘ da?

MZ: Ona sigurno predstavlja neodvojivi deo identiteta svakog Zaječarca, kao i brend po kojem drugi Zaječar prepoznaju. Kada se ljudima sa strane govori o Zaječaru, uglavnom su prve asocijacije na njega Gitarijada (i pivo). Kao neko ko je uz nju odrastao i bio deo nje, šta misliš, kako je ona od najveće muzičke manifestacije u regionu došla na poziciju margine, kada su regionalni festivali u pitanju?

Srđan: Uporediću situaciju 2009. godine, kada je moj bend Brain Damage uzeo nagradu publike i 2019. godine, kada su moji drugari iz benda BendOver uzeli nagradu po odluci žirija. Dakle, 10 godina je razlike. U prvom slučaju, Brain Damage je odsvirao 3 autorske pesme i proveo na bini 20ak minuta, a u drugom BendOver je odsvirao svega jednu (brojem: 1) pesmu uz 5 minuta provedenih na bini. Ove godine su se takmičarski bendovi na bini smenjivali kao na pokretnoj traci, nisu momci stigli ni čarape da podignu kada bi na nju izašli (Bruce Springsteen kaže da je najgora stvar koja na bini može da vam se desi jeste da svirate sa spuštenim čarapama). Prethodnih godina nije bilo mnogo drugačije od toga. Onda se prisetite čitave ujdurme oko nastupa Whitesnake-a i uz to pogledate ko je sve nastupao u revijalnom delu i vidite da su to dobro poznati i još bolje uhlebljeni veterani muzičke scene koji su rado viđeni na trgovima širom Srbije kada su u pitanju proslave nove godine, dani grada, gradske slave ili pak, ne daj bože nikome, neki politički miting. Demo bendovi tu posluže kao zgodan paravan, o njima se priča kao o razlogu za postojanja Gitarijade ali stanje na terenu je potpuno drugačije. Gitarijadu treba resetovati i raskinuti sa zastarelom praksom, danas zaista nije neophodno da budete na RTS-u da bi vas ljudi videli, može svašta nešto da se uradi i preko YouTube-a i ostalih internet platformi. Ali, najpre, treba odlučiti kojoj publici želimo da se obratimo pa tek onda možemo da pričamo o pravcu u kome Gitarijada treba da krene.

MZ: Pošto si se malopre pristiglim gostima iz komšijskih galaksija već prikazao kao odličan domaćin, sada red nalaže da im otpevaš ili odsviraš pesmu svog naroda. Koja je to pesma?

Srđan: VIS Tetini – Mahalski Sindikat. To je remek delo. Slika našeg naroda u tri i po minuta sa sve prženim u pozadini.  

MZ: Koliki značaj u tvom životu ima muzika? U kakvoj su korelaciji muzika i fizika?

Srđan: Ogroman značaj. Mislio sam da je to što sam počeo da se bavim muzikom u srednjoj školi samo jedna klinačka senzacija koja će proći kada bude došlo nešto „ozbiljnije“, a zapravo je muzika bila to nešto „ozbiljnije“ sve vreme. Koliko mi znači muzika spoznao sam neposredno nakon studiranja kada sam nakon petogodišnje pauze ponovo počeo njome da se bavim i shvatio da sam se bez nje sve vreme osećao kao pola čoveka. Nikad nisam prestao da je slušam, slušam je nekoliko sati dnevno i bukvalno kriziram ako je ne slušam duže od 3 dana.

Muzikom se odmaram od fizike i obrnuto, tako da se u mom životu one nadopunjuju. I znam mnogo kolega fizičara koji se bave muzikom. Evo, na primer, drugar Vlada iz Vinče je skorašnjih dana izdao sa svojim Gladnim naučnicima album prvenac, „Opštu teoriju besmisla“. Po njegovoj teoriji, baviti se muzikom i fizikom u isto vreme nije nimalo besmisleno, a vi poslušajte album da biste videli zašto je to tako.

MZ: Putem društvenih mreža često preporučuješ različite izvođače i albume svojim prijateljima? Je l’ misliš da ima ljudi koji su spremni da odvoje vreme za slušanje muzike ili je prisutna, kako to vole da kažu, kriza slušanja?

Srđan: Od društvenih mreža imam samo fejsbuk nalog, a i njega koristim u potpuno pogrešne svrhe. To „kačenje muzike“ mi je neka dnevna rutina, kao ispijanje prve kafe i nerviranje zbog debilnih naslova u novinama. Dakle, nešto što radiš i svestan si da je pomalo besmisleno ali ti upotpunjuje dan i ništa ne boli pa sa tim ne prestaješ. Najčešće ujutru u prevozu do posla (autobus 307 zvani od milošte „trista seljak“) kopam po muzičkim skrovištima želeći da pustim u etar ono čime otpočinjem dan. Uglavnom je u pitanju neka ili davno zaboravljena ili, s druge strane, nova muzika koja još uvek nije našla put do slušalaca. Ima ljudi koji slušaju to što kačim i vole moj izbor (bar su mi tako rekli, ako su lagali mene i ja lažem vas što bi rekao Džoni Štulić), a koliko ih je to nije važno. Da li ih je 5 ili 500, ne pravi to meni nikakvu razliku jer ne pokušavam na bilo koji način da omaterijalizujem svoj odnos sa muzikom.

Kriza slušanja je prisutna i posledica je poplave lošeg sadržaja koji zaklanja ono što vredi. Budući da je sve dostupno na internetu i da je more muzike nepregledno, čovek može da izgubi beskonačno mnogo vremena ne bi li našao kvalitetan sadržaj vredan njegovog uha. Dodatni problem je što su nervi ljudi popustili a koncentracija im drastično oslabila (za to su velikim delom zaslužne socijalne mreže), te lako odustaju od potrage za takvim sadržajem i konzumiraju ono što im „trending“ na jutjubu servira. Imam ja tu celu teoriju ali o tome ćemo uživo uz pivo.

MZ: Koji bi album/izvođača preporučio našim čitaocima?

Srđan: Gde me nađe :) Preporučujem uvek ono što trenutno slušam a to je Eli Paperboy Reed i njegov album „My Way Home“ kao i sjajan funk/soul/trip-hop instrumentalni bend El Michels Affair i albumi „Enter the 37th Chamber“ i „Return to the 37th Chamber“. Ko je slušao Wu-Tang Clan videće iz naziva albuma ko su uzori Leon Michel-u i kompaniji, a ovih dana izdaju novi album, mislim da će i to vredeti da se čuje i presluša. Pored toga, izdali su i album koji je omaž Isaac Hayes-u, čuvenom muzičaru i producentu iz Memphis-a, koga naše generacije znaju kao kuvara Šefa iz South Park-a.

MZ: Ostavio si i značajan trag na lokalnoj muzičkoj sceni. U kojim si bendovima svirao/sviraš? Šta misliš o zaječarskoj muzičkoj sceni?

Srđan: Hvala ti na komplimentu, ali ne bih svoj trag na lokalnoj muzičkoj sceni nazvao značajnim. Ukoliko je neko počeo muzikom da se bavi slušajući moje srednjoškolske bendove Mentalnu Higijenu i Brain Damage kao klinac, onda mi to izuzetno danas znači. Snagu muzike, bilo čije, merim samo po tome koliko je uticala na ljude koji su se kasnije ostvarili kroz autorski rad. Kvalitetna muzika mora da izazove lančanu reakciju. Ja sam sa autorskim radom stao pre nego što sam i počeo, tako da bih sebe izostavio iz bilo kakvog lokalnog traga na muzičkoj sceni. U Beogradu sviram, evo već 5 godina, najpre u bendu Best Before a u poslednjih skoro dve godine u bendu Tilted koji sam osnovao sa nekoliko drugara među kojima je i majstor četvorožičanih i šestožičanih instrumenata, naš zemljak i komšija, persona ekselans i veliki prijatelj Miloš Racić. Ako bih morao da strpam u kalup ono što sviramo onda bih rekao da sviramo bluz rok. No, u ovom trenutku moj muzički život ide na pauzu pošto se selim u Trst na neko vreme.

MZ: Šta se dešava sa rokenrolom? Da li su mu deca, što bi rekao Cane, i dalje “verna”?

Srđan: Deca su mu jedino i verna. Što se dece rokenrola tiče, sa kojima je Cane prašio rame uz rame, šarenolike su njihove sudbine. Neki tezgare svirajući ono što su napravili u mladosti, drugi su u žiriju nekih emisija i o njima svima skupa ne vredi mnogo razglabati. Većina ih se izlizala što je valjda i normalno. Retki su zasijali u zrelim godinama, poput Kolje. Šta će da učine ova današnja deca (tj. mi) sa rokenrolom koji im je dat u amanet, veliko je pitanje. Sastojci koji čine rokenrol su ostali isti ali im se poremetio međusobni udeo. Vizuelni element je postao isuviše bitan (možda i najbitniji) i danas ne možete bez njega da doprete apsolutno ni do koga.

Način konzumiranja muzike se promenio i sada se sve dešava u hodu, više niko neće da sedne i odvoji 45 minuta kako bi poslušao neki album. Postoji i snažan populacioni problem s obzirom da smo kao nacija sve manji a i u našem društvu je procentualno mnogo manje mladih ljudi nego 70ih ili 80ih. To se sve preslikava na stanje muzičke scene i tu ne možemo mnogo toga da učinimo. Ono što možemo da učinimo jeste da sviramo što više i radimo na sebi, ma koliko otrcano to zvučalo. Ništa ne dolazi preko noći i duboko verujem da je sav uspeh posledica kon tinuiranog rada. Znate li koliko su vežbali Lynyrd Skynyrd kad su bili klinci? Mnogo. Baš mnogo. Kod nas ima mladih bendova koji odlično sviraju i grade svoju publiku, ali da bi se održali i porasli neophodno je da izađu iz te mantre „rokenrola kruga dvojke“. Globalno gledano, vreme rokenrol zvezda je prošlo, pojavni oblik rokenrola se promenio, to jasno vidite na primeru multimilionerskog poluuspelog eksperimenta zvanog Greta Van Fleet. Nadajmo se da dolazi vreme kada će teška kiša pasti, jer posle teške kiše je vazduh čistiji a pogled jasniji.

MZ: Srđane, hvala još jednom i srećno ti bilo u Trstu! Imaš li po(r)uku za kraj?

Srđan: Jedna doza aperola, dve doze proseka, tri doze sode vode, malo pomorandže, mnogo leda, zavali se u fotelju, idi na Mixcloud, nađi tipa koji se zove The Soul Preacher i udri plej dugme. 
Soul is the teacher, funk is the preacher!