Stefan Maksimović

Moj Zaječar: Stefane, možeš li da se predstaviš našim čitaocima?

MZ: Koje su oblasti u medicini koje te naročito interesuju i kojima se baviš? Kakav je, u tvom slučaju, odnos između akademskog/naučnog rada i rada sa pacijentima? 

Stefan: Generalno ja sam oduvek bio zaljubljen u Imunologiju. Imunologija i bilo koja znanja koja imamo o našem imunskom sistemu su dosta sveža i svakim danom otkrivamo puno novih mogućnosti, dobijamo ideje i tražimo rešenja. Međutim, ono što mene zasebno zanima kao velika ideja jeste pronalaženje novih lekova za teške ili neizlečive bolesti, ili bilo koje rešenje koje će dovesti do boljih ishoda u klasičnoj terapiji, uglavnom pedijatrijskih bolesti. Na primer, sada radim na otrkivanju novih anestetika jer znamo da, ako se anestetici primenjuju puno i/ili dugo tokom detinjstva i razvoja mozga, postoji šansa da to dete ima kognitivne slabosti kasnije u životu (pad u IQ, poremećaj pažnje i kratkotrajne-radne memore, itd.). E sada, deca koja najčešće dobijaju anesteziju kao mala, su ona koja imaju nažalost neke malignitete. Tako da tu povezujem moju ljubav prema onkologiji, potražnju za novim lekovima i omogućiti lepšu budućnost deci kojoj je to najpotrebnije.

Ja ne mogu da razdvojim od sebe nauku u budućnosti, tako da će moj idealni posao izgledati tako da pola dana provedem u laboratoriji a pola dana da viđam pacijente. Što je i bitno i realno za razvoj i uspešnost savremene medicine.

MZ: Kako si se opredelio za emigraciju? Koliko je bilo teško napustiti zemlju?

Stefan: Jednom prilikom je jedna starija koleginica lekar, koja je emigrirala u Italiju izjavila: ,,Iz Srbije sam otišla jer Srbija nema plan za mlade lekare“. Verovatno je to najblaži i najlepši način za opisati sve izazove i probleme koji su me naterali da odem. Ja bih rekao da sam iz zemlje otišao jer nisam mogao da dobijem ni približno sredstava, mogućnosti i šansi da se bavim onim što me direktno interesuje na najsavremeniji način. To su onkologija, otkrivanje novih lekova za različite malignitete, ali pre svega bavljenje medicinom u oblasti pedijatrije kroz jaku prizmu nauke i edukacije.

S tim u vezi, nauka u Srbiji je vrlo teško prepoznata a prepreke su nepremostive (npr. nedostatak sredstava u vidu supstanci i reagensa, nepostojanje dobrih finansiranja, loš pristup translacionim vrednostima savremene medicine, ali na kraju i sama validnost radova u jako otežanim uslovima- čast izuzecima!). Dakle, to je eliminisalo moju najveću ambiciju: bavljenje naukom u oblasti medicine.

Potom, neozbiljan pristup medicini (mislim: lečenju pacijenata) i jedan fenomen koji se neprestano pojačava, a to je priučenost. Šta to znači?

To znači da se nakon realno zastarelog pristupa edukaciji, odnosno celokupnom višem školovanju u medicini, sa zastarelom literaturom, stupate na kliniku gde vladaju dosta jaki principi sujete, tzv. ,,stare škole“, zastareli pristupi, odsustvo protokola i dosta nekompetentnosti. I onda u takvom sistemu, zgazite kao mladi specijalizant, još gore volonter, koji treba da se ugleda na starije, malo postavlja pitanja, još manje traži i postavlja se kritično, a samo uči zanat kako mu se servira, koji nije samo zanat, već mnogo toga. Etika nije baš na zavidnom nivou, nepotizam se gaji kao najlepše cveće, a greške se ne kažnjavaju. Činjenica da je poslednji put neko izgubio lekarsku licencu u Srbiji početkom 90-ih godina prošlog veka govori kako su lekari u Srbiji nedodirljivi bogovi. Nažalost, lekari su isto ljudi koji samo imaju dosta sužena prava na grešku i postoje naučno definisani protokoli kako se protiv tih grešaka boriti jer je na drugoj strani ljudski život.

Nisam ja otišao iz zemlje jer nisam imao posla. Štaviše, imao sam i otvorene opcije na stolu sa jako dobrim ljudima. Problem je što sve te opcije boji sistem gde mlada osoba, ambiciozna i željna znanja prosto ne može da uspe. Savijanje kičme pod znacima navoda, nikada za mene nije bila opcija. Pravdoljubiv sam i ambiciozan - te dve stvari nisu prolazile dobro ni tokom studiranja, kamoli kasnije… I da, lekari u Srbiji nisu adekvatno plaćeni. Doduše u ovoj hiperprodukciji lekara za izvoz, to je možda i najmanji problem.

Napustiti zemlju je jako teško. Promeniti kontinent u doba korone još teže. Ljudi misle da je iz zemlje otići lako, međutim u avion u koji se ukrcavate sa kartom u jednom smeru idu i sve vaše uspomene, i svi vaši prijatelji i cela vaša porodica, na kraju i sve vaše slobode domaćina, ali u vidu slika i uspomena u koferu i vašem srcu. Dolazite negde gde, šta god budete uradili, jako dobro se oseća da ste stranac. I šta god da se desi to ću i ostati. Međutim, kada se budem vratio na odmor, kod kuće ću verovatno opet ličiti na stranca, bar malo. Jer neću deliti iste probleme kao moji prijatelji, moja porodica, i tako u krug. Emigracija je jedna ezoterična stvar.

MZ: Prema nekim procenama, preko 700 lekara (i preko 800 med. sestara) napusti Srbiju na godišnjem nivou. Zemlja u koju odlaze najčešće je Nemačka, koja je zbog deficita radne snage u zdravstvenom sektoru, svojim propisima olakšala dolazak na rad i zapošljavanje stranih lekara. Dobri uslovi u zdravstvenim ustanovama, adekvatna nadoknada i mogućnost za usavršavanje su vrlo snažna motivacija, kojoj Srbija teško može da konkuriše. I za zemlje veće i bogatije od naše, ovakav odliv struke predstavljao bi ozbiljan udar. Kakve ovo posledice može izazavati po zdravstveni sistem jedne zemlje, i postoji li način da se ona izbori sa tim izazovom?

Stefan: Pa, odgovor na ovo je jako prost. Ako uzmemo u obzir da postoji neka realna kvota ljudi koja je neophodna Srbiji na godišnjem nivou, realno bi bilo da taj broj i godišnje upisuje medicinski fakultet, naravno, sa nekom devijacijom od 20 do 50 ljudi preko, kako bi bili sigurni. Međutim, fakulteti dobro zarađuju od studenta na budžetu i onda realno u Srbiji godišnje medicinu upiše između 700 i 1000 ljudi. Ako to stavimo na papir u poređenju koliko je Srbiji potrebno lekara godišnje, taj broj potrebnosti se daleko premašuje. I pre nego što napišem šta se desi sa tim ,,viškom“, moramo još da pomenemo jedan problem a to je centralizacija Srbije, migracija ljudi iz provincije ka većim mestima. Retki se vrate da rade kod kuće i njima svaka čast.

Šta se desi sa viškom? Pa postoji neka normalna distribucija: ima onih koje ne zanima medicina i sistem kao takav, pa ostaju. Ti ljudi neretko su i ljudi koji čak tokom studiranja idu linijom manjeg otpora, ne žele da menjaju stvari, završe tek onako - pa onda i odlazak iz zemlje bude strašan. Potom ima jedna velika većina ljudi koja voli to što je upisala, koja se zalaže, vidi mane ali i dalje ne želi da ode, jer nema smisla. Ljudi imaju prijatelje i porodice, život i pripadanje, imati potrebu za emigracijom nije nekako prirodna stvar, već iznuđena. Na kraju se javlja treća grupa, kojoj pripadam ja: grupa koja želi karijeru u drugačijem smislu, želi da leči pacijente najviše što može, doprinese nauci, ili na kraju dana želi da promeni stvari u našem sistemu i onda udari u zid. Te stvari koje treba da se promene su pomenute kroz moje ostale odgovore, ali ima ih brda.

Koje je rešenje? Smanjiti broj koji studira što će nužno doprineti kvalitetu znanja. Pooštriti kriterijume za upis medicine i napraviti bolji plan za mlade lekare u sistemu koji je već loš. Najboljih 100 program radi ozbiljno dobru stvar, samo što se nadam da ti ljudi koji logično izaberu prirodni nagon za ostankom i afilijacijom u svojoj sredini, mogu i da menjaju. Jer neće biti dobro ako se stvari ne promene.

MZ: Pitome krajeve Srbije si zamenio oštrim i divljim reljefima Rocky Mountains-a tj. Stenovitim planinama. Zašto si odabrao Ameriku - tačnije - Kolorado? (Ili je on odabrao tebe?)

Stefan: Da budem iskren, nisam se obazirao na saveznu državu u okviru Amerike. Ja sam odabrao Ameriku kao jednog od lidera u medicini gde nauka nema granica po pitanju finansija i opcija. Igrom slučaja pre mog diplomiranja se otvorila jedna jako dobra pozicija u Koloradu, na jednom od 10 vodećih departmana Anesteziologije u Americi. Moja laboratorija se bavi uticajem anestetika i njihove primene na razvoj dece, sa još par projekata koji se tiču toga kod dece obolele od raka. To je meni zvučalo odlično i kao pravi početak u mojoj karijeri, sa odličnom platom i dobrim benefitima. Ja sam išao intuicijom i ambicijom, još jednom kažem, znao sam da idem u Ameriku, šta je u tom trenutku značio Kolorado, nije mi bilo jasno. Tako da, možda je on odabrao mene, pre nego ja njega. Ne žalim, volim Kolorado i verovatno će zauvek ostati u mom srcu kao mnogo bitan početak nečega novog.

MZ: Na šta je bilo najteže navići se? Možeš li nam opisati takvu  tranziciju iz jedne kulture u drugu (naročito u jeku pandemije)…

Stefan: Iz prve sam mislio da ću doći u neki moderan grad nalik nekoj prestonici u Evropi. Međutim, Amerika je nešto sasvim drugačije. Pre svega, došao sam u sred pandemije što mi je predstavljalo ogroman problem za socijalizaciju, plus ništa nije radilo. Ljudi su se ekstremno plašili i bilo mi je neverovatno koliko ovaj narod ima neku vrstu inherentnog, paničnog straha. Denver je na oko 1700 metara nadmorske visine, tako da sam prvih 10 do 15 dana učio ponovo da dišem, a napolju je bila pustinjska, suva letnja klima.

Amerika u Koloradu nije Amerika iz filmova. Ljudi su totalno drugačiji, iako je Denver dosta moderan grad koji je u prethodnih 6 do 7 godina dobio oko pola miliona novih ljudi. U početku mi je bilo jako zanimljivo kako svi voze džipove kao kamione jer im je benzin nebitna stavka u životu.

Potom mi je bilo čudno kako ne vidim nijedan poznati brend u prodavnici i u isto vreme sam se navikavao na nove stvari istraživajući, ali nekako i tražio stvari iz Evrope. Iskreno, prvih par meseci mi je bilo fascinantno kako ova zemlja i dalje komunicira poštom za svakakve gluposti; sve je megalomanski i svi imaju tu protestantski usađenu ideju o individualnoj odgovornosti i sve je zasnovano na poverenju. Fascinantno gde je ova zemlja dogurala s takvim odnosom i prema ozbiljnim i prema neozbiljnim stvarima…

MZ: Da li si pratio vesti iz Srbije tokom pandemije? Kako je pandemija izgledala iz tvoje perspektive?

Stefan: Iskreno, vesti iz Srbije sam pratio u početku, ali onda je to počelo da me frustrira, jer ipak ja ću svojim ljudima i prijateljima i nepoznatim osobama, podjednako uvek pomoći, ali Srbija kao koncept me je nekako gurnula po strani i verovatno povredila. Pošto je ovo moj izbor, ja sam odlučio da bi bilo previše licemerno baviti se stvarima kod kuće ili komentarisati.

Pandemija kod kuće je izgledala smešno i neozbiljno od početka, a ovde me je dočekao strah neviđenih razmera- druga krajnost i preterivanje. Jedva sam čekao da izađe vakcina jer to u modernoj medicini znači neki boljitak, približavanje kraju. Tako je i bilo.

Došla je vakcina, za 4 meseca smo vakcinisani skoro svi bili ovde (trenutno oko 80 % ) i prestale su maske i zabrane. Krajem leta je pandemija udarila ponovo, pa su se maske vratile, ali nikad onaj strah i oblici kao u prvom naletu. Nostalgija puca kada se najmanje nadaš u uslovima koje su nepredvidljivi. Pak, nikada za skoro 2 godine nisam poželeo da se vratim u Srbiju.

MZ: U Srbiji je zdravstvena nega daleko jeftinija/pristupačnija nego u Americi, ali i manje kvalitetna. Koje su razlike najuočljivije u zdravstvenim sistemima ovih dveju država?

Stefan: Uh ovde nema kraja odgovoru… bolna tačka. Hahahahah.

Dakle, u Americi je sve kul dok neko nije bolestan, a pritom nezaposlen. Opet, bolestan a zaposlen, skupo je. Ja imam jako dobro zdravstveno osiguranje u Americi, koje mi garantuje milion stvari zlu ne trebalo.

Međutim, ta skupoća, da ne kažem prevara između osiguravajućih kuća i bolnica koje kontrolišu taj monopol je toliko nehumana i bezobrazna, da je teško rečima opisati. Na primer, u decembru sam dao krv za 3 vrlo proste analize, što je koštalo 2200 dolara od čega ja nisam platio ništa. Jedna fizikalna terapija za bol u leđima košta 960 dolara za 45 minuta. Da se razumemo, ja za osiguranje odvajam mesečno 15-ti deo plate. Što je ništa. Ali dolazimo do problema kada neko ima malu platu i mora na operaciju koju osiguranje recimo neće celu pokriti, ili ima loš zdravstveni plan…

Oni su shvatili da su toliko skupi da čak i kad ste dužni nekome u zdravstvu, oni daju mesece i mesece, opcije i opcije da platite samo to nekada. Usluga je što bi rekli ,,state of the art“ i sve je ultra dostupno, sada i odmah.

Moram da izostavim detaljno komentarisanje Srbije gde je bolnički dan najsmešnija stvar, a redovi za čekanje se mere godinama. S druge strane, ova zemlja ogromne napore, i dalje nedovoljno dobre, ulaže u prevenciju. Prevencija u Srbiji se završava na dan obeležavanja nekog od problema, a počinje u nevladinim organizacijama i udruženjima građana. Zemlja kao takva mnogo malo radi na tome. Takođe, ima problema u tome što je zdravstvo beskrajno dostupno, lekari opšte prakse ne rešavaju ni 10 % problema (što je ključ u tako socijalno orijentisanim zdravstvenim sistema gde se problemi rešavaju do 80 % idealno na nivou primarne zdravstvene zaštite), bolnice su pretrpane, kompetentnosti malo i svuda se kasni sa pravovremenom dijagnostikom, starim terapijama uz odsustvo protokola, kasnim planiranjem rehabilitacije, itd. Ne znam kako, dobre stvari i ideje u Srbiji ili se prokockaju ili obesmisle i nikada ne dobiju podršku… kunem se da ne znam kako do toga uvek dođe.

MZ: Koje bi pozitivne primere iz medicinskih praksi SAD-a izdvojio, kad je u pitanju rad na uzrocima, faktorima, prevenciji, dijagnostici i opštoj prirodi pojava, rasta i lečenja tumora? 

Stefan: Ovo je jako protokolarna nacija, koja isključivo društvo gradi na individualnoj odgovnorsti. S tim u vezi, dobra praksa je što su algoritmi za sve stvari, od upale grla do raka pluća razvijeni do beskraja, nema prostora za improvizaciju. Što nije loše, jer su ti protokoli apdejtovani na znanje koje se desilo i produkovalo, fazon juče. Mi nemamo to. Od zastarelih udžbenika imamo i zastarele metode i pristupe.

Medicina je jedna fluidna stvar i stalno će ići napred. Dakle, protokoli. Nama bi bilo još bolje da imamo tako dobre protokole, jer za razliku od Amerike mi umemo puno više da razmišljamo kada dođe do problema. Da se na neki način snalazimo.

Što se tiče prevencije, jako je veliki fokus na tome i vaš izabrani lekar ima zakonsku dužnost da vas bukvalno tera i moli da uradite sve skrininge neophodne za vaš uzrast. Uz to, kultura odlaska kod lekara je jako velika. Naravno, problemi osiguranja su nenormalni tako da to je veliki problem.

Dobra stvar je što socijalna medicina i njeni modeli imaju veliki uticaj, pa su shvatili na vreme da 70 % problema mora da reši lekar opšte prakse. I bolnički dan je najskuplji a ne najjeftiniji kao u Srbiji. To su dobri modeli.

MZ: Puno je stereotipa o lekarima u Srbiji. U stereotipima uvek ima i malo istine. Koji su do njih najbliži istini, a koji veze nemaju sa istinom?

Stefan: Da krenemo od pozitivnih stvari. Nije istina da su lekari u Srbiji gluplji i manje obrazovani. Ali zato je istina da su sujetni, podmitljivi i iskompleksirani titulom u sistemu koji ih štiti kao bele medvede (kao što sam pomenuo, prava na grešku i opraštanje na pretek). Ovde su samo hirurzi bezobrazno arogantni. Istina je da ovde nepotizam toliko sveden na smešne nivoe da je to gotovo neprimetno. To je kod nas na najgorem i najvišem nivou zastupljeno.

Po meni, lekar mora da ima dosta razvijenu socijalnu inteligenciju, odsustvo sujete i konstantnu spremnost na učenje i kritiku. To se gubi u Srbiji i vlada jedan nemar. Gubi se jer ne postoji sistem koji to stavlja pod konac. Dok ovde, ljudi su isti, ali su protokoli toliko jaki, da ti ne smeš da mrdneš od toga. Zna se kako se stvari sprovode u delo i improvizacija je jednaka nuli. Nema javašluka, a i ako se desi, oštro se kažnjava po sudovima i tako dalje.

Američki narod najviše voli da tuži drugog čoveka, da se bori za svoju slobodu (neki bi rekli prividnu) i prava. Ovo je jedna protokolarna nacija gde su prava pojedinaca najbitnija. Kao i prava kupaca.. hahaha.

Dobra stvar je što mi u Srbiji moramo često da se snalazimo, i onda pomoću štapa i kanapa smišljamo rešenja i kada njega nema. To ovde ne postoji kao opcija, te mislim da smo mi dosta napredniji po pitanju apstrakcije i inovacije upravo zbog toga. Što opet, dovedeno je do apsurda kod nas. Ne treba generalizovati za bilo šta što sam izjavio, svakako.

MZ: Imajući u vidu pomenute protokalarne/sistemske manjkavosti u profesiji - misliš li da su lekari u Srbiji dovoljno priznati u široj javnosti?

Stefan: Mislim da jesu. Činjenica da nam je većina fakulteta akreditovana, znači da neko priznaje naše obrazovanje. E sada, svaka zemlja ima svoje protokole za nostrifikaciju, ovde su dovedeni do savršenstva – protokol, kao i sve ostalo. A što se tiče njihovog odnosa prema meni, to nemam zamerki. Ova zemlja je osnovana na leđima imigranata, imaju jako dobar stav izgrađen o tome. The land of freedom and opportunity.

MZ: Šta bi poručio/savetovao, svojim kolegama, mladim lekarima u našoj zemlji?

Stefan: Poručio bih im da budu hrabri. Život ima puno dimenzija, a medicina nije samo okupacija nego i stil života. Moramo svi da stalno radimo na sebi jer lekar ima ogromnu društvenu odgovornost. Najopasnije je ići linijom manjeg otpora, a to u medicini nekad košta života.

Svet je jedno selo, svi mogu svuda i sve je postalo predostupno. Ako vam je tesno, tražite izlaz, ako tražite lepu budućnost u medicini, ako vidite da vam je potrebno više, potražite. Ceo svet je lekarima na dlanu. Pustite priče da neće imati ko da leči vaše roditelje, prijatelje, itd. Već sada nema, a tu nema mnogo ideja kako da vi postanete bolji od tih koji sada leče vas i vaše prijatelje. Bez preko potrebne generalizacije, naravno. Na kraju dana, nije emigracija večna, uvek možete kući. Samo tražite više i više, i kada to ne dobijete u sredini, odmah napred, tražite sredinu koja to pruža. Zaboravite na sujetu, to je ekstremno bitno. Lekari nisu bogovi, samo ljudi sa više odgovornosti.